Kako je propala „Mehanizacija“?

U pitanju je bila čista politika , DS povezana na lokalu i Republika. Protiv mene je vođen i krivični postupak nekoliko godina. Ceo postupak je okončan pred sudom u Strazburu, a ja sam dobio simbolično obeštećenje,“ kaže Srboljub Stojković, bivši vlasnik.

Autor: Lj. Pavlović

Oko četiri godine nakon vlasničke transformacije, u junu 2004. godine, Agencija za privatizaciju poništila je kupoprodajni ugovor za prodaju 70 odsto kapitala DP „Mehanizacija“ sa novim vlasnikom, Srboljubom Stojkovićem. Stečaj je uveden tek 2010. godine i još uvek traje.

U razgovoru sa direktorom s početka privatizacije, Avramom Stanojevićem saznajemo da je sam početak privatizacije loše započet. Naime, on kaže da je tada Ekonomski institut iz Beograda procenio da je vrednost imovine bila manja od obaveza „Mehanizacije“ pa je Agencija od instituta zatražila da još jednom obavi procenu, kako ne bi otišlo u stečaj, i došlo je do blagog plusa, kako bi preduzeće moglo da ide u privatizaciju. Međutim, po njemu, bilo je i niza drugih nepovoljnih okolnosti, a između ostalih, tvrdi Stanojević, i političkih, optužujući tadašnju socijalističku vlast sa jednim koalicinim partnerom .

„Srboljub Stojković je kao jedini ponuđač, kupio „Mehanizaciju“ i uložio grdne pare u kupovinu mašina. Praktično, sve što je zarađivao u Rusiji, sa svojim predzećem,“ kaže Stanojević. On objašnjava da je Stojković preuzeo pedesetak radnika, po kuporodajnom ugovoru i obavezu da nikog ne otpušta u narednih pet godina od privatizacije, računajući od juna 2004. kada je bila aukcija. Međutim, nakon nekog vremena, na posao je po presudi Opštinskog suda vraćeno, prema rečima Stanojevića, nekih 12 radnika, otpuštenih pre privatizacije i od tada nastajaju problemi i štrajkovi.

„Svi rokovi za podnošenje tužbe su bili prošli i u vreme privatizacije se nije znalo za tu tužbu. Sud je krenuo u izvršenje da se vrate, pa sam i ja posavetovao Stojkovića da to učini, između ostalog, i zbog ličnog prijateljstva sa nekima od njih, ali i zbog toga što su neki radili u „Eroziji“ gde sam nekada i sam radio i bio direktor i poznavao ih kao dobre radnike. Zbog ucena tadašnjih vodećih opštinskih struktura, on to nije prihvatio, jer više finansijski nije mogao da izdrži, „ukazuje Stanojević.

Šta se u ono vreme i kako odvijalo, niko ne ume tačno da objasni. Zoran Đorđević, jedan od radnika koji je otpušten sa posla 2003. godine, potvrđuje da je 2008. godine dobio presudu kojom je vraćen u „Mehanizaciju“. Prema informacijama koje smo dobili od Slavke Milenković, u vreme direktora Stanojevića, neki od radnika, među kojima je i ona, bili su prijavljeni na tržište rada, njih desetak. Kada su se vratili u preduzeće, kaže, dobili su rešenje na mesec dana, a onda i otkaz.

Odgovor o tome, međutim, dobijamo od bivšeg vlasnika, Srboljuba Stojkovića. On kaže da je spornih devet, a ne 12 radnika, bilo na tržištu rada, tri godine, po nekom tajnom ugovoru, šta li, kojima je obećano da će, ako krene preduzeću, biti vraćeni na posao. „Kada su vraćeni, moja konačna odluka bila je da aktiviram sudsko izvršenje i pripojim „Mehanizaciju“ na osnovu otkupljenog duga, mom preduzeću, „Tehnoputu“. U pitanju je bio otkupljen dug „Mehanizacije“ kod Univerzal banke,“ kaže on.

Stojković nam je rekao i to da je još u vreme kada je radio u Rusiji, bio zainteresovan za „Mehanizaciju“, 2000. godina, ali mu je tada rečeno da će ona biti pripojena ciglani.

„Tada nisu dali da je uzmem, ali kada je propala 2004. godine, Komisija za prodaju pa i Avram, molili su me da je kupim. Kako sam bio jedini ponuđač, održao sam reč. Sve u svemu, izgubio sam između 300.000 i 400.000 evra. Protiv mene je dve-tri godine vođen krivični postupak oko te privatizacije. Na kraju je Strazbur presudio u moju korist, a obeštećenje koje sam od države dobio je više nego simbolično,“ zaključuje naš sagovornika uz zaključak da je bila u pitanju – čista politika , DS povezana na lokalu i Republika.

Dve godine od početka štrajka, blokade kapije, o čemu smo pisali protekle nedelje, prošlo je do uvođenja stečaja u „Mehanizaciji“. Kako Stanojević kaže, niko nije razmišljao o onim radnicima koji su do tada radili i primali redovno minimalce, i sam podvlačeći da je u svemu tome politika imala veliki upliv.

Nakon stečaja, kako nam je rekla Slavka Milenković, ko je tužio za zaostale zarade sa pripadajućim porezima i doprinosima, dobio je nešto novca, ko nije, nije ušlo u stečajnu masu i ostao je bez ičeg. Koliko je tačno radnika uspelo da naplati ni sama ne zna.

„Ko je koliko naplatio, ne mogu da znam. Mi smo šest-sedam godina išli na posao, ne znajući zašto, bez novca i bez ičega. Radni staž nam je povezan u vreme Časlava Aranđelovića, do 1. januara 2010. godine, dok je stečaj uveden u martu iste,“ kaže ona.

Ona kao i Đorđević, naglašavaju da na žalost oko 50 odsto zaposlenih nisu dočekali da naplate svoja potraživanja, niti penziju. Stečaj još uvek traje, a kako nam tvrde, Đorđević i Milenkovićeva, predstavnici poverilaca ispred radnika, ni sami ne znaju u kom stadijumu je proces, niti od stečjanog upravnika dobijaju bilo kakve izveštaje, već duže vremena, iako bi trebalo da ih imaju na tromesečnom nivou. Đorđević kaže, nezvanično, da je načuo da će uskoro prodaja preduzeća koje je trenutno iznajmljeno jednom lokalnom prevozniku.

Vesnik017 se pisanim putem obratio Privrednom sudu iz Leskovca tražeći informacije o stečaju u „Mehanizaciji“, ali do objavljivanja teksta, odgovor nismo dobili.