Porodica Nastić, jedna od tri preostale u Urmanici, bavi se uzgojem ovaca

Ljudi livade daju bez ikakve naknade, samo da im imanja ne urastaju u korov i trnje.

Autor: Lj. Pavlović

U Urmanici, rubnom selu u vranjskoj opštini, na samoj granici sa hanskom, poljane krasi stado ovaca porodice Nastić. Prizor kakav se retko viđa u tom kraju. To je jedna od ukupno tri porodice, stalno nastanjene u navedenom selu. Iako teritorijalno pripada opštini Vranje, njegovo stanovništvo je većim delom vezano za susednu, hansku opštinu, kao geografski bližoj, ali i nekada sa autobuskim prevozom. Nedavno je, na radost celog tog kraja, počela rekonstrukcija državnog puta od Kacapuna, na teritoriji opštine Vladičin Han, do Urmanice, što je umnogome olakšalo da se brže stigne do nekog od ukupno osam sela na toj relaciji, gde su i Nastići naseljeni.

„Oduvek volim selo i nikada nisam pomišljao da odem odavde. Odlučio sam da se bavim poljoprivredom, u čemu imam veliku podršku roditelja, oca, Sretena i majke, Dobrice, ali i supruge, Vesne koja i pored posla spremačice u jednoj od hanskih škola, nađe vremena da mi pomogne,“ kaže pedesetdvogodišnji Ivica.

Od pre skoro 10 godina Nastići su počeli da se bave ovčarstvom. Započeli su sa stadom od 20 grla rase vinterberg, da bi sada imali skoro 100 ovaca, zajedno sa jaganjcima.

„Početak sa 20 ovaca bio je težak i neisplativ. Međutim, bili smo uporni i uvećavali stado iz godine u godinu. Sada imamo 64 ovce, petnaestak jaganjaca koje ćemo nastaviti da čuvamo i još 20 za prodaju. Gajimo još i pet krava i jednu junicu. Mnogo je to posla, i bez pomoći roditelja koji imaju i volje i snage da održimo domaćinstvo, ne bismo mogli,“ priča naš sagovornik.

Ovce su umatičene i Nastići za njih dobijaju subvencije, bez kojih, verovatno, ovaj posao ne bi bio održiv. Prošle godine su dobili po 5.600 dinara po grlu, a ove je država davanja za ovčarstvo povećala, tako da očekuju oko 9.000 dinara.

U Urmanici pored kuće Nastića, nastanjene su još samo dve, sa po jednim stanovnikom. Prema Ivičinim rečima, leti „ožive“ još neke, ali samo nakratko.

„Do pre 20-30 godina selo je bilo puno. Većina se odselila u Vranje, dok je manje onih koji su se nastanili u Hanu. Zbog toga je i veći deo zemljišta neobrađen, pa nam ljudi rado ustupaju livade za ispašu i kosidbu. Ono što je naše uglavnom sejemo pšenicu, ovas i kukuruz. Sve to spremimo za stoku, za hranu tokom zime. Komšije ne traže ništa za uzvrat, dovoljno im je da imanja ne urastaju u korov i trnje,“ rekao nam je Ivica.

Pored novca od subvencija, prihod imaju i od prodaje jaganjaca. Za Uskrs kilogram jagnjetine koštao je 600 dinara, a onda je cena počela da „pada“ na 550, 500 a neki kažu i 370 dinara. Ovce ne muzu, jer bi to bio preveliki teret. O uvećanju stada za sada ne razmišljaju, zbog toga što pored njih, uzgajaju i krave. Posao na imanju nije lak. Međutim, za složnu porodicu Nastić, kojoj i najmlađi član pritekne u pomoć povremeno, ništa nije problem. Pored vrednih ruku, imaju i osnovnu mehnaizaciju da im olakša radove na polju, pa hrane za stoku ima dovoljno.