Slepo crevo pri kraju južne pruge

Autor: Lj. Pavlović

Sneg u nevreme okovao je brda iznad Hana. Subotnje jutro, posivela varoš i dobro, dodatno poznate, prazne ulice vikendom. Jedino su polovnjaci „živi“ na hanskim ulicama. Užurbani vozači parkiraju bez osećaja za ono što je po zakonu, bez savesti, uz obe trake Svetosavske, glavne i najprometnije ulice. Jedino, ostavljaju mesto za taksi vozila. Međutim taksija ni na vidiku. Kažu, „propade „Jedinstvo“ zbog njih“, ali u subotu pre podne u centru Hana nema ni jednog. Nema ni autobusa. Dispečer sa vranjske autobuske stanice, na prvi poziv odjutros se javlja i veli „starim putem do Vranja vikendom ide u 7 sati pa u 14:15“. Na autobuskoj u Hanu, ni vezu sa dežurnom službom ne možete da uspostavite.

Kako otići do sela? Bilo kog? Da li nam je zaista porastao standard pa su ulice prepune vozila, kako u odbrani rigidnosti i neuređenosti saobraćajnog stanja u varoši oni koji nas vode znaju da ističu, ili je posedovanje bilo kakvog auta, preka potreba? Taksi prevoznici „deru“ ljude iz brdskih sela. Autobuski prevoz do malobrojnih, zamro je sa dolaskom naprednjačke vlasti. Za nekih 10 kilometara u jednom pravcu, taksista uzme najmanje 2.000. Upola povratne karte do Beograda, koji je od nas udaljen 300 kilometara.

U skoro jednočasovnom uzaludnom čekanju taksija, pogled mi se više puta zaustavlja na satu. Barem to, srećom sa ove druge strane, a ne sa one gde pokazuje zakašnjenje od nekih pet-šest sati. Ni ta pogrešna strana, ipak, ne može da izbriše osećaj da smo mnogo više odocnili, makar se pretvarali da ne vidimo. Bolje rečeno, sa ovim „ekonomskim tigrom“, vratili u ’45 -u.