Đački dinar koji nikada nije dinar

Svake školske godine, pored redovnih troškova, roditelji se suočavaju i sa plaćanjem đačkog dinara. Nije obavezan, ali ipak na neki način obavezuje. Nije svejedno kada se roditeljima saopšti da će izdvajanjem za đački dinar, izdvajati i novac za osiguranje deteta. Nije svejedno ni kada jedini u odeljenju nećete da platite đački dinar, koji nikada nije dinar, već se ispostavi da je mnogo više od dinara. Šta će drugi reći o tome, stalni je problem našeg mentaliteta.

Kako danas pišu neki prestonički mediji, na nivou Srbije đački dinar se plaća u školama od simboličnih 100 pa i do 10.000 dinara. Odluka je na Savetu roditelja, za to, pa i na šta će se novac trošiti. Od osiguranja dece, plaćanja privatnog obezbeđenja, odlaska na takmičenjima, kupovine radnih listova, dodatnih sredstava za rad u školi pa do odlaska u pozorište.

Prilike u nekim mestima nisu adekvatne da se od đačkog dinara odvaja za pozorište, pogotovo kada su manja mesta u pitanju gde, i kada ima ove vrste kulturne ponude, veoma su retke. Prema obrazloženjima koja roditelji najčešće dobijaju od učitelja ili nastavnika, a po predlogu Saveta roditelja, đački dinar se plaća zbog osiguranja. Medjutim, često se ispostavi da osiguranje u, ne daj bože situacijama, ne pokriva mnogo toga.

U hanskoj opštini roditelji su neretko plaćali i dodatni đački dinar, ako tako moze da se nazove nova vrsta izdvajanja, za slučaj da školi nedostaje nešto. Rekord je verovatno svojevremeno postavila Osnovna škola „Branko Radicevic“ gde su se roditelji utrkivali da postave laminat, kupe zavese i još što-šta, dok je lokalna samouprava umesto da izdvoji novac za to, plaćala školama Svetosavske balove, a ministaratarstvo ćutalo, ili su cutali direktori i zatvarali oči pred tim da im se deca sapliću po učionicama od otpalih pločica, možda, misleći da će se što bolje kotirati kod pretpostavljenih ne tražeći preko potrebna novac. Jer, najlakše je preko dece posegnuti u roditeljski džep, pa se tako u jednoj školi pokušalo da se kupe nova ulazna vrata ili još po nešto.

Nasuprot đačkom dinaru, duboko ukorenjenom u srpskoj prosveti, u Vladičinom Hanu postoji i jedan fenomen, ni malo populran kod škola, a to je – profesorski dinar. I to nije šala. I on funkcioniše na dobrovoljnoj bazi i koristi se isključivo za đake. Nikako za školu, niti za bilo koje njene potrebe.

Naime, u Tehničkoj školi u Vladičinom Hanu profesori dugi niz godina izdvajaju 1 odsto od svojih plata. Na dobrovoljnoj bazi, da bi pomogli svojim učenicima koji su u stanju socijalne potrebe. Tim novcem im kupuju knjige, plaćaju prevoz od kuće do škole, pa čak i užinu. Da ne pominjemo to da mimo pomenutog novca, profesori često i individualno pomažu svojim učenicima, kada znaju da im je ta pomoć potrebna.

Na inicijativu direktora Tehničke škole, izdvajanje tih 1 odsto zarade natavnika, kao primer dobre prakse, uvršteno je u lokalni akcioni plan opštine Vladičin Han, kao preporuka svim školama. Od ukupno šest škola, nakon dugog niza godina, đački dinar zahvataju sve škole, dok tzv. profesorski dinar ne izdavaja niko, izuzev Tehničke škole.

I tradicija đačkih dinara tako dugo odoleva nekom glasu otpora, među većinom onih koji ga ne odobravaju , ali ćute i zagovornicima istog koji bi trebalo da zastupaju interese roditelja, predlažući ono što im se u nekim slučajevima sugeriše da bi bilo u interesu škole. Iako to izdvajanje, opet kažemo – nije obavezno, većina ga plaća, prvenstveno da se deca ne bi izdvajala od druge i da „ne dođe loša rec“, ne pitajući se, bez obzira koja suma bila u pitanju, da li će deca, što bi se reklo, imati neke benefite od toga.