Disciplinovanje nemogućeg

Došla je kod nas, kako je sama rekla, kao kaznena ekspedicija. Po odluci samog vrha opštinskog rukovodstva, tj. tadašnjeg predsednika. Kao prekaljeni društveno-politički radnik, rukovodilac, ali i pedagog. Ovo zadnje, možda nam je bilo i najpotrebnije.

Autor: Ljiljana Pavlović

Došla je kod nas, kako je sama rekla, kao kaznena ekspedicija. Po odluci samog vrha opštinskog rukovodstva, tj. tadašnjeg predsednika. Kao prekaljeni društveno-politički radnik, rukovodilac, ali i pedagog. Ovo zadnje, možda nam je bilo i najpotrebnije. Koliko je situacija bila alarmantna, govori činjenica da je bila i direktorka biblioteke, a ipak joj je dodeljen još jedan kolektiv, skoro oformljen. U njemu je vladala duboka podela, počev od radnog statusa, preko nepotizma, pa do samog poimanja etike, one u izvornom i profesionalnom smislu. Dosta manje u političkom, što je karakteristično za neko kasnije doba.

Miri Nikolić, iako smo se svi dobro znali u jednom malom mestu, kao pronicljivoj osobi i iskusnom radniku, nije bilo lako da na samom početku stvori pravu sliku o nama. Neko ko je, od skoro svih direktora pre i posle toga, imala nekakvih dodirnih tačaka sa medijima i pre, a ne isključivo kao partijski kadar za udomljavanje. Podsećam, neko ko je trebao da nas disciplinuje, naročito, posle izjave bivšeg direktora da se, između ostalog, svuda pije, pa i u tom kolektivu. To je bila zanimacija samo pojedinaca, mnogo više „da se neko voza, dok drugi vuku kola“. Tako se našla u krugu spletkarenja i poltronstva što je, uostalom, manje-više, obeležilo dve decenije našeg postojanja. Uostalom, odvajkada uobičajenom stanju ama baš svuda na budžetu. I pored toga što je većina tek započinjala radni vek, veliko iskustvo je stajalo iza nekih u te dve discipline, koje su često umele da im budu primarne.

Sve to, kao i hroničnu bolest, teško je bilo iskoreniti. Moglo se samo ublažiti i držati pod kontrolom. Pri tom je umela i da pogreši, ali isto tako da tu grešku i prizna, za razliku od ostalih.

Međutim, ono što je nju naročito izdvajalo od ostalih, je svestranost. Kao intelektualca, a ne nekog ko samo poseduje diplomu. I, kao čoveka. Nije bila samo direktorka, bibliotekarka, neko sa velikim iskustvom u kulturi, pre svega u fokloru, politici, već je umela da bude i samo žena. Sa nama je znala da razmeni recepte, savete o šivenju, da posavetuje iz ugla roditelja. Pored nje sam pročitala Hesea, Koelja, ali i Habjanovićku, vratila se Andriću, Tolstoju i Dostojevskom, svemu onome što sam preskočila pri školovanju, nisam imala volje da započnem ili mi je bilo nepoznato. Njen izbor knjige nikada nije omanuo, posebno, u datom trenutku. Najveći utisak među biserima književnosti ostavile su dve knjižice, „Obnovitelji“ i „Pokrovitelji“ manje poznatog i dela i autora, koji je nekima od nas sama odabrala i donela. Mnogima bi mogla da posluži kao vodič, u politici. I baš taj izbor, mislim, govori o njoj i njenoj spoznaji kojim je to putem društvo pošlo. A sve vezano za problem preseljenja biblioteke i, navodno, istorijskog otkrića nalazišta mermera kao i, već na brzinu, sklepanih planova o Hanu u mermeru, pa i biblioteci. Sva zacenjena od smeha, ispričala nam je angedotu o zatrpanoj kancelariji lokalnog funkcionera kamenjem, sa sigurnošću da je reč o mermeru i entuzijazmu ne samo da će varoš sjati u njegovoj lepoti, već i o prosperitetu koji nas čeka u bliskoj budućnosti. O „nezadrživom srljanju u prosperitet“, ali sa alem kamenom tj. draguljima, govorile su i dve donete knjižice. O takvoj, svetloj budućnosti, u narednim godinama slušaćemo sve češće i sa sve većim žarom…

Ne pamtim koliko je Mira bila kod nas. Možda godinu-dve. Ono što je uspela, nakon strahota koje smo doživeli tokom bombardovanja 1999. godine, je da je za sve nas izdejstvovala puno radno vereme, čime je svima izjednačila radni status. Mene lično, ubedila je da dođem na osmomartovsku proslavu, a možda i još koju.

Kada god se setim tog perioda, zastidim se zbog načina na koji je otišla, kada nam je stigla demokratija. Znate, ono kada vas je, bez ikakvog razloga, sramota tuđeg postupka. Novo političko okruženje tražilo je i novo partijsko uhlebljenje. I to, za nas zaposlene, za koje je to značilo na mršav budžet i višak radne snage, dovođenje nove, ne bi bilo ništa čudno. Jer, direktori dolaze i odlaze, a kod nas im je rok trajanja prebrzo tekao. Međutim, nove upravljačke snage su, u stilu tada aktuelnih kriznih štabova, upale, kao u leglo sicilijanske mafije. I, toliko o tek pristigloj demokratiji.

Niko od nas nije ostao ravnodušan. Takoreći, u sam cik zore, tj. na samom početku radnog dana, nisu nam dali ni da se oprostimo. To je bilo dovoljno da nam nagovesti, kakvog će naslednika dobiti. Sve u svemu, većini od nas je toga jutra ostala knedla u grlu. Ne zbog zajedničkog doručka, koji je naša direktorka već isplanirala kao iznenađenje i nestašluka da na sat vremena ostavimo samo tonca u celom radiju, što nikada nije smelo da se desi, a što je kasnije postalo i redovno stanje. Već zbog toga što smo, kao i pri svakom rastanku, jedni drugima u tom, zvaničnom, trenutku imali još što-šta da kažemo… Možda, da nam kaznena ekspedicija nije bila ni potrebna, već samo čovek. Međutim, demojmkratiji se žurilo.