Grad bez nade

Autor: Ljiljana Pavlović

Lenjo se valja magla iznad učmale varoši koja još uvek mirno spava. Tek smo zakoračili u jesen. Skoro je 5.30, izjutra. Na ulicama po koje vozilo i otvorena samo jedna prodavnica hrane. Retki prolaznici kupuju na brzaka pola ili četvrt hleba za doručak na poslu i cigarete.

Autobuska stanica petnaestak minuta pre toga je potpuno pusta. Mi i radnik sa biletarnice. Uskoro pristiže nekoliko radnica „Teklasa“ u prepoznatljivim pantalonama. Pre toga dva lokalna autobusa, prazna, odlaze svojim putem. Jedan dovozi dva radnika za jutarnju smenu. Dotrajali i, kako reče neko, samo nek je bog u pomoći. Vozači kao i šalterski radnik penzioneri, ili ljudi tih godina. „Još uvek nisu Pakistanci,“ komentariše studentkinja kraj mene.

Oko 5:20 stanica počinje da se puni. Starije studente roditelji ispraćaju. Sa nekim brucošima severno od Hana putuju i oni. Autobus noviji. Par penzionera i sezonci sa torbama o ramenu. Kreće autobus ka prestonici i stanica opet ostaje skoro prazna.

„Nekada u ovo doba nismo mogli da se mimoiđemo ovde od radnika,“ kaže šalterski službenik koji prekraćuje noćnu smenu uz cigaretu.

U mislima mi se vraća rečenica koju sam sinoć čula – kada ode „Teklas“, prljava tehnologija koju u Evropi nigde neće, kao „Geoks“ u Vranju, Han će stati.

Izlazim na pustu ulicu koja mi je još sumornija od sinoćne kiše i pogleda na usamljenog psa na ćošku. Narandžaste ulične svetiljke jedva šire svetlost pod izmaglicon i daju još depresivniji ton svemu. U pola šest izjutra srećem još troje ljudi. Mimo mene odlazi i autobus ka Beogradu, skoro pa pun.

U okolnim zgradama tek na po kojem prozoru upaljeno svetlo. Parkinzi pred njima puni. Ulicom, iz magle, promili još po neko vozilo. Kraj kontejnera još dva psa. Ne reaguju na moju pojavu i, kao bez cilja, samo stoje bez obzira na široke ulice i dan pred njima.