Ispraćaj u penziju učiteljice Slađane Dodić s ljubavlju

Autor: Lj. Pavlović

Kada s ljubavlju radite posao koji volite, ljubav je ono što ostaje za vama. Takav je bio i poslednji radni dan Slađane Dodić, učiteljice koja je izvela na put skoro pa devet generacija učenika. Sadašnji, treći razred u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Vladičinom Hanu sa svojim roditeljima, sedmaci, ali i ostali đaci, neki od srednjoškalaca koji su mogli da dođu u čast nekadašnje učiteljice, odali su joj zahvalnost za sve ono što im je pružila tokom školovanja – znanje, strpljenje i pažnju. Taj dan, prema njenim rečima, ostaće kao najupečatljiviji u njenom radnom veku.

„Za taj poslednji školski čas imali smo zajedničko okupljanje sa roditeljima uz malu piredbu. Nakon zvona, svi su užurbano napustili učionicu. Dok sam ja pokupila svoje stvari i dnevnik i izašla u hodnik, dočekao me je špalir, uz aplauz i konfete. Ne mogu da opišem taj osećaj, a pre svega iznenađenje. Mislim da je to najupečatljiviji trenutak u mojoj karijeri,“ kaže, sada već, učiteljica u penziji.

Kako se odlazak u penziju skoro poklopio sa njenim rođendanom, sinoć je, i ne sluteći, taj praznik provela u igraonici sa svojim učenicima i njihovim roditeljima.

„Sinoć su roditelji za moj rođendan napravili žurku u jednoj dečjoj igraonici. Nisam imala pojma o tome, za razliku od mog supruga, na čiji smo predlog, navodno, pošli u obližnju piceriju. Stvarno sam im neizmerno zahvalna na pažnji, a pre svega na druženju,“ kaže Dodićeva.

Odlazak u penziju znači kraj jednog poglavlja u životu i učiteljici Slađi, kako je svi znaju u Hanu, škola i deca će, kako kaže, nedostajati, ali je tu troje unučadi, taman školskog uzrasta da joj nadomeste njene đačiće. Ponosna je na generacije koje je uvela u svet znanja, među kojima je bilo mnogo dobrih đaka, sada uspešnih i, ono što je najvažnije, dobrih ljudi.

Ljubav prema deci i školi ponela je iz porodice, u kojoj su tri generacije prosvetnih radnika. Roditelji, ona i brat, a sada njena deca.

„Otac Stojan i majka Emilija bili su učitelji, najpre u Ljutežu i Manjaku, a onda u Gornjem Jabukovu, gde sam krenula u prvi razred, zatim u Prekodolcu i u Hanu. Ja sam, inače, završila Višu vaspitačku školu i krać vreme radila u Predškolskoj ustanovi „Pčelica“. Prvo radno mesto kao učiteljice bilo je Kržincu, u okviru škole „Branko Radičević“, tada jedine u Hanu, par meseci, a onda u Prekodolcu,“ kaže ona.

Od otvaranja Osnovne škole „Sveti Sava“ 1995. godine u Vladičinom Hanu, radila je u njoj sve do penzije.

Sem supruga, Mikija, i zetova, svi su prosvetari. Brat, Goran Radisavljević je učitelj, kao što je bila i njegova pokojna supruga, Sunčica. Starija ćerka Maja je takođe učiteljica, dok je mlađa, Tanjica profesor srpskog jezika i književnosti. Maja ima sina, a Tanjica dve ćerkice, pa će možda neko od njih nastaviti porodičnu tradiciju.

Ovde možete pgledati video-snimak