Jednaki među (ne)jednakima

Autor: Lj. Pavlović

Srbija je 2009. godine usvojila Zakon o zabrani diskriminacije. Njime se svakom građaninu, pored jednakosti koja nam je najvišim pravnim aktom – Ustavom RS propisana, garantuju jednaka prava. Uprkos zakonu, skoro na svakom koraku susrećemo se sa nekim vidom diskriminacije u svakodnevnom životu.

Merilo za poštovanje prema nekome, na osnovu društvenog statusa, uzelo je maha. Od položaja, finansijskog stanja, obrazovanja koje sa sobom nosi i materijalno vrednovanje. Brend odeće i patika, sata, mesto izlaska ili letovanja, pa sve do auta ili kuće, kao statusnog simbola…Sve što odudara od toga, zna da bude predmet podsmeha ili, u krajnjem slučaju, i diskriminacije, koja je u današnjem vremenu i u našoj sredini, mnogo više izraženija od, recimo, nacionalne.

Koliko puta ste u nekoj čekaonici ostali nemi na bahato upadanje preko reda poznatog lika i ponizni i ushićeni doček, sa druge strane vrata? Ili na bezobzirnu i bezobraznu viku na starije, ljude sa sela, Rome koji, saginjući se na šalteru, žele da dobiju neku informaciju? Iako odelo ne čini čoveka, prvi utisak koji o njemu stičemo je vizuelni i taj utisak često ume da predodredi način ophođenja prema nekome i pre nego li progovori. Osim te vizuelne slike, postoji i ona govorna. Nedovoljna upućenost u ono za šta se traži odgovor ili obrazovanje, često znaju da iritiraju onog koji je plaćen da pruži odgovor, pa neuke stranke dobijaju, ili ne, odgovore preko volje, osorno i oskudno, dok će se oko nekih koji su ostavili „utisak“, ili će možda zatrebati u životu, polomiti od ljubaznosti. U javnom prevozu, zdravstvenoj ustanovi, trgovini, pred različitim organima, pa i u obrazovanju. Ko će se kako ponašati prema onima, uslovno rečeno, „nižim“ po društvenom staležu, zavisi od ličnog razvoja svesti i savesti, i taj odnos ne govori ni malo, ili gotovo ništa, o diskriminisanom, onoliko koliko o onom drugom i o tome u stvari ko je kakav čovek.

I u toj hijerarhiji upečatljiv je odnos moćnika prema podređenima, ali takođe i istog prema nadređenima, kada sa vrha lestvice aterira na onaj najniži stupanj. Da li kompleks, vaspitanje ili privid moći, takvi će se vrlo brzo opet transformisati u diskriminatora, ali samo kada su slabiji u pitanju. I to je lako u današnjem političkom i ekonomskom okruženju, najgorem vidu kapitalizma. Tada se ide i preko svih granica, pa se na „crnoj“ listi ne nalaze samo pojedinci, već i svi oni koji su im bliski. . Na taj način, ili iz nekog drugog razloga, diskriminaciju doživljavaju skoro sve starosne strukture – deca, od malih nogu, koja, znamo, jako dobro znaju da ponesu među vršnjacima i ulogu onoga ko diskriminiše, pa do starijih. Diskriminatorima su na meti svi oni koji ne misle i ne rade onako kako oni žele, izdvajaju se na neki drugi način, a sve češće su žrtve siromašni.