Koliko košta smrt? 

Da li znate koliko košta smrt? Emotivno- poneprocenjivo, finansijski – previše. Ukoliko niste sa one druge strane, koja, reklo bi se, odlično profitira. No, kakav je život, ne zna se šta je skuplje. Ovo besomučno ceđenje suve drenovine, ili… Porezi, akcize, takse, računi, kamate, kazne za ono što imate i ono što nemate… Dođe čoveku često da legne i ne ustane, al’ tek tu počinje dilema. I da znate, nije ovo nikakvo šegačenje sa smrću, neslana šala, nikakakav morbidni smisao za humor, možda, samo, sa našim mentalitetom i onoga što nazivamo životom uz geslo – mora tako, ne pitajući se da li zaista mora.

Elem, kad kucne zadnji čas, činjenice su sledeće. Za grobno mesto 1,5×1,5 metara kvadratnih tek nekih tričavih 20. 000 dinara treba platiti Crkvenoj opštini. Pored trnjaka, smetlišta i, da doživljaj bude kompletan u celoj traumi koju neko u tim trenucima preživljava, sa čoporom pasa lutalica koji, da izvinete, zapišavaju naokolo sve redom.

Kopanje rake je nešto preko 10.000 i još toliko za prevoz pokojnika, od kuće do groblja, Komunalnom preduzeću. Opelo je 7.000, valjda zajedno sa onim u kapeli. Sa ostalim, za parastose, nisam u toku, kao ni u slučaju kada preminulog odmah smeste u kapelu, ali ne moramo baš ni sve da znamo, ionako je spisak predugačak. Pogrebna oprema, oko 20.000. Ako je neko preminuo u bolnici tu mora da se plati nešto više od 11.000 dinara. Stavke preobimne, pa opravdavaju cenu. Međunarodno pogrebno preduzeće „Miran san“ iz Surdulice, u jednom slučaju za preuzimanje preminulog sa bolničkog odeljenja, valjda, do mrtvačnice naplaćuje 3.800. Vreću, bez sumnje specijalnu, 2.500, oblačenje je 4.000 a čuvanje tela, kako piše u računu, pod stavkom – komada – četiri, pretpostavljam sati, svega 1.000 dinara. Sve ukupno 11.300 za pola smene. Nešto mislim, i poslanici da im pozavide, pa se pribojavam da nam se neki ne prekvalifikuju.

Kada sve to prođe, naknadno, za postavljanje potpornog zidića na parceli 1,5×1,5 metra kvadratnog, Komunalnom treba platiti još skoro 10.000. Ogradu i uređenje tzv parcele, plaćene skoro pa kao četiri kvadrata stambenog prostora, lokalna samouprava ili Crkvena opština su nam velikodušno prepustili da uredimo sami.

Znači, ostaje spomenik, ograda, čije cene ćemo izostaviti da nam pritisak ne skoči, i još neke sitnice. Odbornici bi ozbiljno mogli da uzmu u razmatranje, s obzirom na to da će porodica dodatno da se optereti u žalosti, da i taj deo posla odradi neko preduzeće. Moglo bi i privatno, jer ova državna su preopterećena. Mi smo jedno uređeno i civilizovano društvo, ima li smisla da naše najmilije prevozimo kojekakvim vozilima, da grob kopa neki nekvalifikovani kadar a tek da postavlja coklu? Bilo bi lepo da barem u smrti nema razlika, pa da se propiše i istovetno postavljanje spomenika, bez cicijašenja ili bahaćenja, kao i ograde, cveća… ali da ima dovoljno da se puni kasa a narodni predstavnici uvek imaju smisao za meru i našu dobrobit. Nije na odmet da nam elokventni varoški odbornici dopune odluku, pa taj mukotrpni posao sađenja cveća ili šta bilo, prepuste profesionalcima. A rodbina bi mogla umesto njih, kad dođe da upali sveću, da pokupi đubre. Ruku na srce, neki bi i trebalo, dok ne nauče čemu služe kontejneri, posle čuvenih južnjačkih piknika za pokoj duši, kojima niko ne može da stane na put.

E sad, dragi moji, vi podvucite crtu i prosudite, šta se više isplati. Ni sama nisam pametna… Cediti suvu drenovinu, ili… Samo u drugom slučaju, vama tj nama ili njima, ništa više neće biti teško. Isto ko u onom vicu.

Kako smo mi jedan nezahvalan narod i nikad nam ništa ne odgovara, kome je ovo preskupo, lokalnih grobalja svuda po selima. Za bagatelu. Zimi unajmite nekog da vam očisti put do sela par kilometara lii desetak, dovoljno hrabrog, da ne kažemo ludog, prevoznika, a ako imate auto, možete i sami, samo ponesite lopatu. Nije sve tako crno, leti je već bolje.