Ljiljana Pavlović: Kada je beogradskim medijima važna geografska provincija na jugu?

Možete li verovati da neko posle 22 godine saradnje dobije otkaz preko Zum-a? Ni srama, ni savesti… jer, samo onaj ko nije radio kao dopisnik, i to u nekom od beogradskih medija, ne zna koliki je to pritisak i obaveza, posao u kome nema praznika, vikenda, slobodne večeri, ne mogu ili neću…

Vojkan Ristić, novinar iz Vranja je sa još par kolega obavešten da mu sledi raskid ugovora o radu, ukoliko ne prihvati sporazumni, da bi u „Danasu“ ostao kao – honorarni saradnik. Pitanje, koje i sam postavlja je – do kada bi i to trajalo?

„Celu novinarsku karijeru koja nije samo 22 godine u „Danasu“, već i pet godina u „Našoj borbi“, dve u „Borbi“, tri u „Srpskoj reči“ posvetio sam zaštiti ljudskih prava i ljudima koji su mi se obratili, a koji su imali probleme. Danas sam došao u situaciju da mene nema ko da štiti,“ izjavio je za Vesnik017 Vojkan Ristić, jedan od najboljih novinara ne samo na jugu Srbije, koji je uz to i pisac.

To je ono što se u srpskom novinarstvu dešava dugi niz godina. Od privatizacije. Menjaju se vlasnici, uredništvo, „seku“ dopisničke mreže… Nije više tamo nekog urednika briga da li je veliko klizište u kome je celo selo zbrisano s lica zemlje kod Vladičinog Han ili Pirota. Za njega je to jedno te isto. Klizište je klizište. Bilo na jugu ili istoku Srbije. Ta van Beograda je! I nije bitno za urednike što je 30.000 radnika u Vranju ostalo na ulici, o kojima je Ristić pisao, oko 5.000 u Vladičinom Hanu i još toliko u Surdulici… O njima smo pisale moja koleginica, Valentina Zlatković, za „Politiku“ i ja, za „Večernje novosti“, bez malo pa 20 godina. Prestala sam onog trenutka kada je isplata honorara, koji su od 2008. godine postali sve ređi i „tanji“ počeli da zastarevaju, znači, kasnili više od tri godine, i kada sam na pretnju tužbom, dobila nagoveštaj da će mi raskinuti ugovor, ukoliko se „dobrovoljno“ ne odrekenem dela neisplćenih honorara. Nikada nisam saznala koliki je to deo, jer sam i sama sebi postavila pitanje – do kada bi trajala ta nova saradnja? Do potpisivanja vansudskog poravnanja?

O svim tim ljudima, i još mnogo njih sa različitim nevoljama, pisalo se dok je bilo dopisnika iz manjih mesta. Odavno je zavalado medijski mrak. Dok se menadžment zaduživao i sebi isplaćivao enormne plate, kada je nekadašnje listove sa rejtingom dovelo do bankrota, pokupovali su ih neki i krenuli od seče benignih delova, dopisnika, koji su im popunjavali više od 50 odsto stranica, dok su oni maligni čuvani i gajeni. Tako je u poslednje dve decenije društvo odnegovalo kancerogena čudovišta, toliko metastazirala da i neki koji su se nekada časno i pošteno bavili ovim mukotrpnim poslom, shvatili da je, kao i u politici, „prostituisanje“ mnogo unosnije, pa i sami počeli da „koketiraju“ sa strankama i moćnicama, grabeći deo kolača za sebe jer, ko zna koliko će sve ovo još potrajati. A sudbina običnog čoveka iz neke geografske provincije, prestoničke medije zanima isključivo kada se desi velika tragedija – dete proguta žir, više mladih pogine u saobraćajnoj nesreći, desi se prirodna katastrofa…

Nekadašnji ozbiljni i profesionalni listovi zagazivši u mulj, postali su tabloidi, senzacionalisti i površni i čovek ne može a da se zaista ne zapita – gde nestade novinarstvo? O problemima se ne izveštava, ili se izveštava traljavo ili čak obmanjuje javnost, što je nekada bilo zakonom kažnjivo, a i sada je, ali u zavisnosti od toga ko je u pitanju. Postao je običaj da se negativne društvene pojave prikazuje u pozitivnom svetlu, sve uz geslo „lokalpatriota“ da svoj kraj žele da predstave najbolje, zaboravljajući na istinu, ne bi li se dodvorili moćnicima, iz bilo koje sfere. Sada nam se sve to sveti na svakom polju – direktoruju nam polupismeni sa kupljenim diplomama, iste takve zapošljavaju, takvi nam rešavaju sudbine, vaspitavaju decu, a đavo odnese šalu jer nas, neki, takvi i leče. I neki se još pitaju kud nam odoše mladi i obrazovani, oni koji su bez „tetke“ stekli diplome sa najvišim prosekom na državnim fakultetima? Da li zbog toga što ne žele da im šefuje neko sa diplomom dobijenom za rođendan ili neki dobro odrađeni posao za „opšte dobro“, niti da im sutradan neko takav vaspitava dete, a još manje da ga leči? I zbog čega se ubijamo po ulicama ko na Divljem Zapadu?

Sada, kada Pčinjski okrug ostane bez dopisnika „Danasa“, borca za objektvno novinarstvo, koji je tu borbu plaćao i zatvorom, ovaj kraj ostaje – zadnja kuća Srbije. Pogranična oblast, siromašni jug, zadnja rupa na svirali. I ništa čudno, kao što ni, uopšteno, već decenijama nismo posebno zanimljivi, sem kada se približe izbori i kada je vest – smrt, tako i za još jedan list, jer je važan samo profit. Ipak, stranice tabloida neće ostati prazne jer imamo pasuljijade, gulašijade, folklorijade, estradu koja do pre par godina ni pogled ne bi skrenula ka provinciji, na geografskoj karti, koja im sve češće prirasta za srce jer maše pozamašnim deviznim honorarima. Možda se uvede i neka đuvečijada, pa još i dani koječaga i – hleba i igara na pretek.