Na Međunarodni dan humanosti Vladičinom Hanu obraz bi mogli da osvetlaju samo najmlađi

Autor: Ljiljana Pavlovic

Po mom skromnom mišljenju najhumaniji među Hančanima su deca. Stoga, na Međunarodni dan humanosti, bez mnogo ljudskosti u svetu odraslih, ne bi bilo fer prema onima koji to zaslužuju, a da ih se ne setimo. To su deca koja su ovog i lanjskog leta po žegi prodavala limunadu i slatkiše za lečenje svojih malih sugrađana. Uz njih, i njihovi roditelji i vaspitači, koji su zajedno sa njima pripremali kolače i limunadu i dežurali na ulici. Njih društvene mreže i savremeni način života, ako mislite da to mladež kvari, nisu uspeli da iskvare. Neke ni novac, skupi telefoni, garderoba…

Nasuprot deci, tih dana naočigled svih, šetali su još neki sa još skupljim telefonima. Sa besnim mašinama, markiranim krpicama i klimakteričnim godinama. Nadajući se da preživljavaju drugu ili, neiživljenu, mladost, lečeći neke komplekse davno minulih tinejedžerskih dana. Sa kućama, stanovima, autićima i neutaženom grabeži za još, još, još i još. Ne okrećući glavu ka štandu gde deca prikupljaju novac za lečenje dece. Nije ni zameriti. Ne nose oni sitninu u džepu. Ni kartonska kutija za priloge ne očitava platne kartice…

Svi smo mi nečija deca. Bili, ili smo još uvek. Tako je svako od nas od roditelja kroz život poneo ono najbolje što su imali da pruže, kao što ćemo i mi svojoj deci dati ono najbolje od sebe. Svakako, život nikome nije ostao dužan.