Na petnaestak ari Milenkovići napravili pravi mali raj sa voćem

Autor: Ljiljana Pavlovic

„Nikada nismo sadili vrtse koje su trenutno u trendu, poput maline kao mnogi, niti krčili voćnjak zbog loše cene,“ kaže Dejan Milenković. Ono što gaje, planiraju da održavaju, a i tih vrsta nema previše na hanskom tržištu, pa se nadaju da će vremenom i otkupljivači ustaliti cene.

Često pišući, novinari „jure“ za velikim temama, velikim podvizima, velikim preduzećima…Pri tom zaboravljamo na sve one male – teme, ljude, proizvođače, male stvari koje čine život, a bez kojih se ne može. A ti mali proizvođači, nikada realniji u svemu i prema svakome.

Jedan od malih proizvođača u hanskoj opštini je i Dejan Milenković. Onaj bez koga bi ova mala zemlja bila, recimo, zakinuta za par tona voća, i još hiljade malih sa po par stotina ili par tona. Onda, to baš i nije malo tržište. Ti mali proizvođači rade sami, ne zakidajući nikome dnevnicu, ne očekujući da neko radi van ljudskih mogućnosti i ispod svakog minimuma dostajanstva. Ako smem, da javno iskažem svoje mišljenje, takve ljude treba izuzetno ceniti i podstaći.

Dejan sa suprugom Natašom je pre par godina posadio 250 sadnica kupine i po 50-60 stabala šljive i kruške. Sve to sami održavaju, od kopanja, orezivanja, prsaknja, košenja do berbe i, delom, sami prerade rod. Ne čekaju „dobitnu“ otkupnu cenu i ne prodaju budzašto.

„Otkupna cena kupine često je nikakva, ne pokriva troškove proizvodnje. Jedne godine bila je 70 dinara po kilogramu, na početku, da bi ubrzo spala na 30. Tako je bilo i pre četiri godine, pa smo pravili vino. Ono bude gotovo do Svetog Ranđela, a do Nove godine smo rasprodali sve. Oko 500 litara po 800 dinara. Pamtim da je samo dve godine otkupna cena kupine bila po 300 dinara. Lane je startna iznosila 220, da bi za dan bila smanjena na 120. Ove je od 150 do 220. U poslednje vreme, 170-180 dinara, pa jedan deo roda prodajem hladnjači. Jedan pakujem u manje plastične činije, od po kilogram, a može i manje. Kilogram je 350 dinara kod nas, u marketima polovina kilograma je možda i 500 dinara. U „Lidlu“ 125 grama košta 129 dinara. Kupuju najčešće poznanici, za zimu, jer kupina ne gubi svojstva u zamrzivaču. Zadrži i ukus i miris. Dnevno može da se proda po 40 pa i 60 kilograma,“ priča nam Dejan.

Vino koje su proizveli ponelo je ime Dejanove i Natašine ćerke – „Deja“, kraće od Dejana. Upakovano u lepu ambalažu, sa etiketom. U asortiman pića Milenkovići mogu da uvrste i dve vrste rakije – šljivovicu i viljamovku. Dejan rakiju peče na kazan koji radi na plin, energent čija je cena sada duplo viša nego prošle godine, pa će to biti poveće ulaganje.

„Pečenje rakije je tradicija i na neki način, znak sećanja na mog oca. Ostavio nam je kazan i sve što treba za to i naučio me kako se radi. Godišnje dobijemo od 100 do 150 litara šljivovice, čija je cena oko 600 dinara za litar. Viljamovke su tek ove godine u punom rodu, a cena litra rakije – od 1.000 do 1.400 dinara, „kaže on.

Sve što se rodi u njihovom voćnjaku je organsko. Kupine beleže prinos od četiri-pet kilograma po sadnici. Od šljiva očekuje rod od 500 kg do tone, a za kruške će tek videti. Bez veštačkih đubriva i hemikalija. Voće prska isključivo bakarnim rastvorom, zasade navodnjava po više sati dnevno, a voćnjak više liči na park, sa naizmeničnim redovima te tri biljne vrste, zbog stvaranja zaštite kupinama od visokih temperatura i sunca.

I oni, kao i svi proizvođači, ukazuju da kada sve stave na papiri, a tu je i njihov rad, neke računice nema. Međutim, volja ne popušta i rashode nadoknađuju prodajom na malo. Osim toga, nikada nisu sadili vrste koje su trenutno u trendu, poput maline, niti krčili zbog loše cene. Ono što gaje, planiraju da održavaju, a i tih kultura nema previše na hanskom tržištu, pa se nadaju da će vremenom i otkupljivači ustaliti cene.

„Zadovoljstvo je boraviti u prirodi. Fizički rad umori, ali psihički vas rastereti. Najteže je što strepimo od ćudi prirode, protiv koje ne možemo. Prošle godine grad nam je napravio veliku štetu, ali se zasad kupine, iako osetljiv, oporavio,“ kažu Milenkovići.

Sve ovo oni su počeli da stvaraju pre devet godina, u Polomu. Šta su tu uradila dva para ruku, i pomogao jedan par malih, možete videti i na fotografijama. A mogli bi da im pozavide i oni veliki proizvođači, sa desetinama i više nadničara, čija je filozofija čista komercijala.

Ovaj medijski sadržaj je deo projekta „Pogled na Vladičin Han“, sufinansiran iz budžeta Opštine Vladičin Han. Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju stavove navedene institucije.