Novinar i pisac Vojkan Ristić o svojoj novoj knjizi posvećenoj rodnom gradu

„Zaustavljeni voz“ je priča o našoj urbanoj varoši i njenim ljudima, jer to zaista jeste bio Vladičin Han

Razgovarala: Ljiljana Pavlović

Blizu, a ponekad daleko. Oštro, ali iskreno. Hrabro, da ga ne povrede,ali i da sačuva one koji su mu sagovornici. To je naš Hančanin Vojkan Ristić (56), novinar i pisac. Diplomirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Sada je na master studijama političke analitike, kako priznaje „tek da proveri sebe i osveži mozak“. Danas radi kao stalni dopisnik dnevnog lista „Danas“ sa juga Srbije. A, radio je kao novinar 3KTVB, Beogradske hronike, „Srpske reči“, potom „Borbe“, pa zatim „Naše Borbe“, Agencije „Beta“, Nemačkog Radija Dojče Wele, Radio Foruma iz Kelna, Radio BBC-a, programa na srpskom.

„Sve je mnogo iza mene skoro tri decenije, ali najveće sećanje, i poštovaje u to moje novinarsko „ukorenjavanje“ dugujem profesoru Stojanu Dojčinoviću, kada sam počinjao u listu „Znanje“ podlistku osnovnih škola u našoj opštini, a onda i mojoj drugoj majci Miladinki Mitić, urednici „Hanskih novina“. Posle svega mnogo toga je išlo lakše. Bez ovo dvoje ljudi, i mojih roditelja ne bi bilo ni jednog običnog zarobljenika ove profesije slatke gorčine, na čemu moram da im budem večiti poštovalac, i do neba zahvalan“, iskren je Vojkan.
-Napisao si petnaest knjiga. Sada, saznajemo da radiš na knjizi o svom Vladičinom Hanu.
-Nemojmo unazad. To što sam napisao može da se pročita i dostupno je publici. Moja je krivica, što nisam bio uporan da ljude u gradu našem ubedim, da poklonim knjige biblioteci škole „Branko Radičević“, gimnaziji „Jovan Skerlić“, pa i našoj gradskoj kući kulture. Ali, viđam se sa ljudima, mojim gradskim Hančanima i delim ono što sam sročio. Jako mi je važan svaki taj utisak, svaka primedba, ocena, sud, jer sam rastao u ovoj varoši kraj Južne Morave. Stranice su kao voda. Priroda se muči, kao i čovek da valja kamenje, a pisac reči. Trudim se, bez velikih ambicija da se nekome svidim. Zam iskrene sudove i do njih jako držim.

-Pa, ipak, šta možemo da znamo o knjizi o našem Vladičinom Hanu. Koliko dugo to pišeš i kada ćemo to čitati?

-Knjigu pod radnim naslovom „Zaustavljeni voz“ pišem šest meseci i pet godina. Pet godina je sanjam, a sada moram da priznam intenzivno radim, i to noću, na ovom rukopisu. Kada sam počeo sa Hančanima da pričam na ovu temu shvatio sam da to neće biti nimalo lak posao. Naprotiv, to će biti opasno težak zadatak, za koji treba puno snage i iskrenosti, što mi je glavno „gorivo“, koje treba da pokrene moju „mašinu“ pisanja. Život je kao ova naša Morava, Vrla, Kalimanka, pa ta naša železnička pruga, Kula, naša glavna ulica, kroz koju idu sada neka nova deca. Nije mi nimalo lako, i možda je pogrešno što sam sve ovo obelodanio. Znajte, najteže je biti pošteno iskren prema ljudima koji vas vrlo dobro znaju, a to su mnogi moji Hančani od ulice Nikole Tesle do železničke stanice. Kratak put, ali ozbiljna staza na kojoj sam poslednjih meseci bio možda na svojoj najvećoj ličnoj proveri. Proveravate sebe koga znate, ko nije umro, ko vam se javlja, kome vi treba da kažete ono „dobar dan“. Nedavno mi je mama umrla, pa sam moj grad i ljude u njemu doživeo u novoj, nekoj drugačijoj dimenziji. Bez patetike, shvatajući da tek sada moram da završim knjigu o mom gradu i njegovoj urbanoj priči. Pitate me kada će knjiga biti pred čitaocima ? Mogu da kažem iskreno: uskoro, jer to ne zavisi samo od mene, već i od celog procesa post produkcije rukopisa, a to danas predstavlja ne mali izazov. Ali, mojim Hančanima obećavam: Čitaćemo se u „Zaustavljenom vozu“ možda već za Vidovdan, ako Bog da. Ponavljam da to ne zavisi samo od mene.

-Obećao si mi, i malo ekskluzivnih detalja vezano za knjigu o Vladičinom Hanu, kako je krštena „Zaustavljeni voz“. Šta u ovom trenutku možemo da znamo?
-Prva zamisao je bila da napravim trotomne zapise o gradu. U prvom delu o događajima, a jedan od njih je i to kada je bila pod vlašću Obrenovića pokrenuta inicijativa da varoš dobije ime „Dušanovac“. U drugom tomu to bi bila priča o ljudima koje svi stariji Hančani znaju, a na prvom mestu o moje dve učiteljice – Veri Jorgačević u predškolskoj ustanovi i učiteljici – Jelici Stojanović. Znam unapred, da ću se prihvatajući se pera da ovo sročim ogrešiti o mnoge, ali ne mogu da ne pomenem čuvenog Đoku frizera, Bobana „Šabana“ kinooperatera, fudbalere „Brbula“, „Harija“, trubače Junuza Ismailovića, Osmana Salijevića, pa sve do porodice Kostić koja je osnovala ciglanu, Velisava saobraćajnog policajca i mnogo, mnogo drugih ljudi. Oni su kroz svoje ličnosti deo mozaičke istorije tog urbanog Vladičinog Hana. Ima tu još malih ljudi poput gluvonemog Ljupče, prodavca novina, romkinje Vere, Tise kasapina i mnogih drugih… Možda u ovom trenutku, kada je u toku, trosmensko sređivanje rukopisa, ovo bude sasvim dovoljno. „Zaustavljeni voz“ je naslov koji treba da mojim Hančanima progovori o jednom vremenu, njegovim ljudima koji su u to vreme nešto radili za varoš, i sve nas, jer bez njih ne bi bilo ni grada u ovom vremenu.

-Sve ovo je vrlo ambiciozno, a kako to iz tvoje perspektive izgleda kada dnevno moraš da odradiš pisanje za dnevne novine „Danas“ i onda se posvetiš rukopisu koji nije tvoj egzistencijalni momenat?
-Moj odgovor nije nimalo lak. Svakodnevno se suočavam sa različitim temama. Juče sam pisao o kriminalu i korupciji, danas ću o projektima veštačke oplodnje, sutra o problemima na Kosovu i Metohiji. I, onda dođete kući. Poljubite ženu. Zagrejete supu. Stavite drvo u kamin. Ugasite televizor i krenete među svoje junake. I, tako jedno dva sata. Onda pod tuš i u krevet, i tada ako ste iskreni junaci vaše priče govore vam naj iskrenije i lepo. Često ustanem i zabeležim ono što mi ti „junaci pričaju“. I, verujte to su najiskrenije ispovesti.

-Za kraj. Očekuješ li podršku gradske uprave za knjigu „Zaustavljeni voz“, i šta ako ona izostane?

-Smatram da bi to bilo korektno. A, ko će ako ne gradska uprava podržati jedan ovakav rukopis o urbanoj istoriji našeg Vladičinog Hana. Koliko i kako, nadam se da ću biti u prilici da razgovaram sa nadležnima. Kada sam se ovog pisanija prihvatio verujem da će postojati razumevanje za ovaj moj poduhvat. Ukoliko ga i ne bude, na adekvatan način, već sam dobio podršku od ljudi u samom gradu koji žele da ove moje, možda ponekad i lično emotivne zapise podrže u kompletnoj produkciji i promociji. Ali, ajde da to ostavimo za vreme kada prvo ja odužim dug prema samom sebi, a uz to da moji saradnici na ovom projektu Zoran S. Nikolić, takođe naš Hančanin, odradi svoj urednički posao, a profesor Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije „sravni“ to što sam ja sročio. Tu je i moja saradnica Sanja
M. Mitrović, kao dizajnerka knjige iz Beograda, i kao super vizor, profesorica Neda Todorović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Ekskluzivno za Vesnik017 priča iz „Zaustavljenog voza“

Pera Zuluf i slon

Mnogo godina pre nego što će peskoviti prostor uz fudbalsko igralište u Vladičinom Hanu, na
desnoj obali Južne Morave biti pretvoren u metalnu kadu za kupanje: Olimpijski bazen izgrađen tadašnjim samodoprinosom svih građana bila je to peskovita ledina. Zimi vlažna. S proleća mirišljava na pesak. U leto zgodna da podseća na koje kakve plaže u Brazilu gde se šutirala lopta. Kako smo odrastali, bili smo burniji sa minimalnom količinom reči da to izgovorimo. Svađali se. Prepirali. Tukli, kada bi neko fizički jači između dve „stative“ postavljene u pesku od crvenih cigli na tom za nas velikom pesku u neposrednoj blizini stadiona gde su igrali tada „veliki“. Južna Morava, kao naša večita majka leti je bila tiša. Zimi je brmboljila svojim usecima od Krivog vira do starog mosta. Ona je leti prala naša prašnjava lica na obali. Zimi joj se nismi približavali gledajući samo ponekad kada bi ona sa sobom za neke druge „fudbaliste“ svojom snagom ponela našu loptu koja bi završila u njenim vodenim jedrima. Posle ovog uvoda, sada konkretno na temu.

Sećam se s leta 1975.godine, kada sam završio drugi razred osnovarice, probudio me je glas sa kombija koji prolazi mojom ulicom Nikole Tesle. Zveči do četvrtog sprata našeg stana. Olga i Miša, odavno na poslu, a ja se budim i slušam. „Internacionalni cirkus Korona gostuje u vašem gradu. Artisti iz više zemalja nastupiće u atraktivnim tačkama. Dođite da vidite i dresirane majmune i slonove… Cirkus Korona održaće
na prosotru pored stadiona „Kunjak“ danas dve predstave u osamanest i dvadeset sati. Internacionalni …“, tutnjao je glas iz izanđalog kombija. Nisam stigao da pojedem parče zdenke sira i krišku marmelade, koje mi je majka ostavila na stolu za doručak. Vukao me taj najavljeni spektakl. Cirkus u mom Hanu.

-Vadi te šipove. Nabijaj što dublje. Ovo nije mala varoš biće dosta ljudi. Cela šatra da bude spremna – sa strane slušam glas brkajlije, koji pred nama vadi k…..u i piša duže od pet minuta, kako reč Ivica Vuk:“Ovaj bre, ko da u sebi reku nosi.“
-Ovo bre, ko neka okupacija zabave- dobacuje neko iz družine nas koji smo se okupili da gledamo kako se diže najlonski grad koji do tada nikada nismo videli. Iz daleka kroz ulicu ka stadionu ide „zavijajući“ jedan od policijskih „tristaća“. Plavo bela sijalica usred sunca ne gubi svoj sjaj. Južna Morava ćuti. Mi, zagledani ko u nebo plavo sačekujemo vozilo. Iz policijskog izlazi naš Pera Zuluf. Zateže beli opasač oko struka. Stavlja šapku na glavu. Vidi nas.
-Stigao je specijalni teret. Reč je o teškoj životinji. Iz bezbednosnih razloga svi da se udalje dok slon, a to je velika zver, ne bude izašao i smešten na sigurno mesto zarad večerašnje predstave – zvanično govori Zuluf. Velika surla koju poseduje „zver“ po komandi čuvara lenjo silazi preko postavljene daske na prikolici kamiona: kao da je sto puta dolazio u naš Han. Sve nadgleda uniformisani . Vidi nas nekoliko.
-Vi, tu što stojite. Bez dobacivanja. Rečeno mi je od strane ljudi iz ove organizacije da slon ume da reaguje ako ga nepoznata lica provociraju – otpozdravi nam Zuluf i skidajući šapku sede u „tristaća“. Sirena je odjekivala dok nije prešao most na Moravi i parkirao se ispred sedišta policje u „Drinskim“ zgradama. Dugo smo gledali slona koji je mirno kao da je u Indiji gutao snopove sena. Onaj brkajlija koji je „nosio reku u sebi“, pozvao nas je da pomognemo u istovaranju klupa za sedenje publike. Dobili smo besplatne ulaznice za predstavu. Moj otac i majka morali su da ih kupe na blagajni. Posle tri dana cirkus smo ispratili. Slon je otputovao, a da ga kao na dočeku nije dočekao naš Pera Zuluf.

Slon je bio samo glavni junak stvarnog cirkusa toga leta u našoj maloj varoši.
(kraj)