PRIVREDA VLADIČINOG HANA OD ZLATNOG DOBA PREKO TRANZICIJE DO DANAŠNJIH DANA OD „MALE ŠVAJCARSKE“ DO BANKROTA

Autor: Ljiljana Pavlović

Mala varoš na krajnjem jugu Srbije Vladičin Han,  nekada je služio za ponos i svojoj zemlji i svojim građanima. Pored povoljnog geografskog položaja, na raskršću važnih saobraćajnica koje vode ka makedonskoj i granici sa Bugarskom kao  i međunarodnom prugom, imao je i jaku privredu, 10 svojih matičnih  preduzeća. Slučajno ili ne, Vladičin Han je imao, što bi se reklo, zakruženi sistem proizvodnje  –  od građevinskog materijala pa do hrane.

Nekadašnje privredno čudo  tokom sedamdesetih i osamdesetih godina  u nekadašnjoj Jugoslaviji beležilo je vrtoglavi razvoj. Opstalo je i u vreme sankcija i raspada zemlje, prežeivelo bombardovanje, ali ne i tranziciju.  A to stanje najtačnije je u samo par rečenica svojevremeno opisao jedan od oko 5.000 radnika  koga je tranzicija ostavila bez posla: “Došle su „gazde“, država nam je dala socijalne  programe i napravili od nas socijalne slučajeve“.

Čija je krivica najveća, da li Vlade, sindikata, poslovodstava fabrika ili radnika, koji su ćutali i gledali?

Nekada
Da je sunovrat započeo sa privatizacijom, počev od 2001. gdine, kada je propao tender za nekadašnjeg vodećeg proizvođača hrane na Balkanu, Poljoprivredni kombinat „Delišes“, sa distance od skoro dve decenije, sada se slažu i mnogi tadašnji zagovornici vlasničke transformacije.  Nakon neuspelog tendera, Agencija za privatizaciju je „Delišes“ „cepkala“ po sektorima na aukcijama. Nagledali su se radnici tih dana „investitora“ iz zemlje i  belog sveta i naslušali se bajki o svetloj budućnosti. Epilog prodaje kombinata sa  širom Evrope poznatom robnom markom „hani“ na proizvodima u fabrici mleka, zatim kaše i koncentrata, sokova, fabrike za konzerviranje voća i povrća, završen  je uglavnom po principu  – daj što daš, ili na slobodnoj pogodbi. Ozbiljan kupac među njima bio je jedino „Nektar“, koji je do danas održao i proširio proizvodnju, ali sa daleko manjim brojem uposlenih.

 “Došle su „gazde“, država nam je dala socijalne  programe i napravili od nas socijalne slučajeve“

„U privatizaciji su nastradala ta društvena preduzeća, takva kakva su bila i gotovo da nema takvog primera u Srbiji – uništena su. Pogubne posledice privatizacije možemo da vidimo na primeru „Delišesa“ . Od 1.300 zaposlenih i 1.000 kooperanata, sada ih je u „Nektaru“ stotinak. Mi smo sve do kraja devedesetih godina prošlog veka bili u vrhu pokazatelja. Mali raj sa 7,5  hiljada zaposlenih na 30.000 stanovnika,” kaže Zoran Ljubisavljević, nekadašnji narodni poslanik i predsednik opštine.

Tranzicija
Po domino principu, „padala“ su i ostala preduzeća. U prvoj polovini 2000. godine su privatizovana, a u drugoj odlazila u stečaj.  „Hanplast“, fabrika za proizvodnju cerada i proizvoda od plastike,  Fabrika obojenih metala „Južna Morava“ sa proizvodnjom elektronskih i električnih provodnika, „Betonjerka“ proizvođač betonskih cevi za kanalizaciju i putnu infrastrukturu,  Industrija građevinskog materijala „Balkan brik“ sa 80 odsto izvoza, Drvna industrija „Sloga“, jedini proizvođač lameliranog nameštaja na Balkanu u tom periodu sa tržištem u skandinavskim zemljama i širom zapadne Evrope… Sve sami izvoznici sa oko 1.760 zaposlenih.

Ni tada ni sada, niko nije tvrdio da su ona bila u sjajnom stanju.  Sem „Betonjerke“ i „Hanplasta“, ostala su kasnila sa isplatom zarada i uplatom poreza i doprinosa na radni staž i do nekoliko godina.

Te obaveze su nakon prodaje, preuzeli poslodavci, ali ih niko nije ispunio. Niko od njih nije održao ni kontinuitet u proizvodnji.

Međutim, tadašnja vlast nije preduzimala drastične mere, kao pri ubeđivanju sindikata da odobre privatizaciju, da tokove poslovanja novih vlasnika uvede u legalne ili stavi tačku. Umesto toga, kupcima su stalno produžavani rokovi za obnavljanje proizvodnje pa su tako i radnici i državna kasa ostali “kratkih rukava”, bez plata, poreza i doprinosa…

Drastičan primer pokušaja  privatizacije  je i nekadašnje  Građevinsko preduzeće „Erozija“,  čuveni graditelj u Aziji, gde je nekada bila privilegija raditi. Podeljeno je na tri nova: „Gradjevinarstvo“, Mehanizaciju“ i „Eroziju“. Prvo je pod sumnjivim okolnostima pripojeno „Binačkoj Moravi“ iz Gnjilana posle bombardovanja 1999. Drugo otišlo u stečaj, a treće opstajalo nekako sve do početka izgradnje Koridora 10, kada je deonica autoputa prešla tačno preko njenog kamenoloma.

„Nakon prvog  talasa odlaska stručnjaka širom Srbije iz „Delišesa“ početkom protekle decenije, drugi talas,  posle štrajkova, usledio je kada su radnici nakon niza stečaja, u drugoj polovini iste decenije,  konačno shvatili da njihove fabrike nikada više neće biti ono što su bile nekada“, objašnjava jedan od bivših sindikalista.

I taj talas ni do danas nije zaustavljen. Nakon ljudi u punoj radnoj snazi, na pola radnog veka i sa iskustvom, počeli su da odlaze i mladi. Tačnije, nakon fakulteta, vraćanje većine  u rodno mesto svelo se na praznične posete roditeljima, jer nisu imali gde da se vrate, rade i osnivaju porodice.

Danas
 Pre dve godine,  opština je iz stečaja uspela da proda tri fabrike: „Slogu“, „Južnu Moravu“ i „Betonjerku“ .  U prvoj, sada radi turski  “Teklas automotiv”, koji proizvodi gumena creva za potrebe renomiranih proizvođača automobila u svetu. Nekadašnju  Žičaru kupio je “Smelting”  iz Makedonije kao i “Betonjerku”.  Vlasnika je dobila i bivša mlekara “Delišesa” iz Bugraske. Nakon raspada “Sloge”, ”rodilo” se više manjih fabrika koje, uglavnom, na mašinama tog preduzeća koje su popisivane za naplatu zaostalih obaveza,  i danas proizvode kancelarijski i školski nameštaj i tu ima oko 200 zaposlenih.

“Teklas” zapošljava 620 radnika i očekujemo otvraranje novog pogona , tako da će ih biti oko 1.000. U “Smeltingu” i mlekari “Belanova” ima po 50 uposlenih. Sa onima iz drvnoprerađivačke industrije, ima između 1.500 do 1.600 i još toliko u trgovini i javnom sektoru,” kaže prvi čovek opštine Vladičin Han Goran Mlademović.

On smatra da bi sa otvaranjem još jedne fabrike, a pre svega Fabrike omotnog papira i ambalaže,  preduzećem koje je isplaćivalo najviše zarade u hanskoj opštini, ova varoš mogla da se vrati na nivo s početka devedesetih godina.  FOPA je,  inače, jedina bila privatizovana po starom, kako radnici često kažu “Miloševićevom” zakonu o privatizaciji, kada su imali većinski paket akcija u svojim rukama.

Međutim,  nakon prodaje akcija investitoru iz Bugarske, kada je preuzeo većinski deo, ubrzo je zakatančio fabriku i ona je završila u stečaju.

Mnogi Hančani odobravaju dolazak novih preduzeća. Mnogima od njih tamo rade deca, jer starije retko ko prima.

“U “Teklasu” sam dve i po godine na radnom mestu vođe za ljudske resurse. To mi je prvo radno mesto i mogu da kažem da imam veliku podršku svih direktora i kolega i stekla sam radno iskustvo, kakvo mislim da bih malo gde uspela, “ rekla nam je Jelena Jakovljević (26), profesorka arapskog jezika i književnosti.

Ima i onih koji ne gledaju blagonaklono na sadašnju privrednu sitiaciju u Vladičinom Hanu, smatrajući da na “siromašnom jugu  dolaze jedino  zbog  jeftine radne snage”.

“Stanje je očajno, jer  ove firme dolaze, naravno,  zbog svog interesa i jeftine radne snage na jugu Srbije. Plate su ovde među najnižima u Srbiji i mislim da u drugim delovima naše zemlje teško da bi mogli da nađu ljude koji bi im radili za tako male zarade,” smatra Perica Stojanović.

Nada i strepnja
Kada smo kod plata, u Vladičinom Hanu prosek isplaćene oktobarske zarade iznosi oko 43.700 dinara,  što je za blizu 10.500 dinara manje od republičkog proseka.  To jeste, donekle, uspeh kada se ima u vidu da je ta opština gotovo dve decenije bila pri dnu lestvice po prosečnim primanjima. Iako beleži rast, i dalje je među siromašnima.  Po zvaničnim statiskama, uspela je da skoro prepolovi broj nezaposlenih, kojih je sada oko 2.000.

Međutim, da li je to pravo stanje ili posledica toga što su mnogi izbrisani sa evidencije NSZ jer su se odselili u potrazi za poslom, mladi se često ne prijavljuju  posle školovanja ili ne vraćaju u Vladičin Han.  A sve to utiče i na smanjenje broja stanovnika, pored prirodnog  faktora, umiranja i negativnog prirodnog priraštaja.

“Ukoliko se ovakva situacija nastavi izgubićemo status opštine. Stanovništvo je faktor u ekonomskom razvoju i kao proizvođač i kao potrošač. Nema li tog faktora, nema tu šta da traži investitor, koji dolazi zbog kvalifikovane radne snage, pa makar ne bila jeftina, ili prostog fizičkog rada i jeftine radne snage,  a to, valjda, nije cilj ni jednog mesta”, komentariše naš sagovornik s početka priče.

Da nam mladi odlaze, svi su svesni. U lokalnoj samoupravi smtarju da će se barem jedan broj vratiti jer je svim visokoškolcima omogućeno da završe pripravnički staž, o trošku opštine. Da bi zadržali jedan od najvažnijih resusrsa u opštini – ljude, sa Tehničkom školom uvode i nove smerove za dualno obrazovanje, za školovanje kvalifikovanih radnika za potrebe “Teklasa” I fabrika nameštaja.

Objavljeno: 25.12.2019. Jugmedia