Šifra – „Vlaški do“

Autor: Lj. Pavlović

Svaka najava probe vazdušnih sirena vrate me u onih 78 dana NATO bombardovanja. I još mnogo toga, što podseća na zlosrećne devedesete, posebno ’99. U svakoj ekonomskoj krizi, kažu istraživanja, kao ipraksa, , „cveta“ nacionalizam, okretanje religiji. Takođe, i svakom vidu kockanja, od onih bezazlenijih, igara na srecu, kada preostaje samo verovanje u čuda, pa do onih krajnje ozbiljnih i pogubnih, osim za vlasnike i državnu lutriju.

Verujem da je prvi zvuk sirene u noći 24. marta 1999. godine svima zauvek ostao urezan u sećanju. Prva misao je, kada se ponovo čuje, ne sluti na dobro?

Prvi put u životu sam taj jezivi zvuk čula za vreme studija. U većim gradovima početkom devedestih je to već bilo normalno. Od onog 24. marta, nije nas napustao. Čak su i sasvim mala deca znala da na taj zvuk moraju da beže u podrum.

Iako su svi znali postupak u trenutku oglašavanja vazdušne opasnosti, postoji jedna apsurdna situacija. Mi, zaposleni u jedinoj radio stanici, imali smo obavezu da, dok već nadleću avioni, sedimo za miksetom ili mikrofonom i čitamo objavu o početku vazdušne opasnosti i uputstvo o postupanju za vreme iste, odmah po pozivu Kriznog štaba. A tek onda smo mogli da, eventualno, napustimo trošnu zgradu, u kojoj smo radili. Po prestanku, odjava. I tako svih 78 dana, posle svakog registrovanja letelica u blizini. Radna obaveza u ratnim uslovima, u tri smene, 24 sati dnevno. U većinski ženskom kolektivu, gde samo dvojica kolega nije bilo mobilisano, jedan mornar, drugi još nije odslužio vojni rok.

Prvi bliži udar bio je na surduličkoj teritoriji, Vlaški do. Prvi šok za sve. A onda učestali, u istom mestu i baksuzluk jedne te iste smene, koja se stalno zaticala na poslu kada su nad Vlaškim dolom padale bombe. Strah za porodice, koje su ostale kod kuća, za najbliže koji su bili mobilisani. Strah od nepoznatog i kako se zaštiti. Da li silaziti u podrum, bez svetla i memljivom gde su nedeljama stajale litre i litre goriva i pored naših molbi da ih uklone, sedeti napolju, uvijeni u ćebad, ili jednostavno tu gde smo, pa šta bude…

Budili smo jedni druge, iz treće za prvu smenu, pa je već posle neko vreme maleroznost one smene ušla u naše, interne anegdote, pa poruke namenjene njima su u šaljivom tonu potpisivane sa „Vlaški do“.

Dok su sve institucije radile samo povremeno, ili imale neka dežurstva, mi smo morali da budemo tu non stop. Na poziv kriznog štaba jednom sam otišla u opštinsku zgradu. U maloj sali za sastanke, bazi, zatekla sam švedski sto, ikebanu na konferencijskom stolu i bogatu ponudu pića. Za to vreme, mi smo na poslu nosili sendviče od kuće. Niko nas za tih 78 dana nije posetio, takoreći decu, izuzimajući dve koleginice par godina starijih od nas, osim tadašnjeg predsednika socijalista, jednom, Trajka Najdanovića. Osim naših porodica, veliku brigu za našu sigurnost pokazala je i porodica Dragutinović. Kada se ceo krizni štab, nakon prvog bombardovanja mosta u Vladičinom Hanu, preselio daleko od centra varoši, niko nije pomislio da bi možda i radio trebalo izmestiti. Na naše molbe, iz štaba sa brda, poručili su da smo bezbedni tu gde smo. Bez obzira na sve, pa i na popadale neonke sa plafona. Njihova zabrinutost za našu sigurnost išla je toliko daleko da smo dobili salvu prekora i vike jer se izjutra, zbog kašnjenja na poslu usled neprospavane noći nakon bombardovanja i pokušaja da, zbog pokidanih telefonskih kablova, saznamo da li su nam rođaci i prijatelji dobro, nismo javili na telefon. Trebalo je da objavimo prestanak vazdušne opasnosti! Niko nas nije pitao da li smo dobro. Da li je neko u radiju sinoć možda povređen. Samoinicijativno smo se tada presili u pomoćni objekat porodice Dragutinović, iako su nam ponudili i prostor u kućama. Tada smo prešli na dvanaestosčasovna dežurstva. Razlog – da ne bi i dalje bauljali mrklim mrakom po ulicama do posla, dok nam nad glavama lete avioni. Poznato zamračivanje, dok se, kažu, u „Turistu“ bančilo. Neke od nas je te prve noći bombardovanja možda spasilo što smo imali tu sreću da nismo bili u trećoj smeni i da se nismo našli negde na ulici, ka poslu. Kod naših domaćina dobili smo i vernog druga. Kuca po imenu Mila, bila je nepogrešivi radar i pre nego što bi telefon zazvonio. Po njenoj uznemirenosti, znali smo šta sledi.

Inače, upečatljivo mi je i sećanje na kolone vojne mašinerije i teretne vozove sa vojnom opremom. Kolone automobila sa natovarenim krevetima i stvarima i bežanije u selima, kod baba i deda, ili roditelja. U putničke vozove trpani su mobilisani. Mahom, Romi, radnici, seljaci, i još po neki, časni… O onima koji su se sklonili, ili svoju dečicu, samo se šaputalo. Tako je bilo i sa radnom obavezom. Tada smo se, još jednom, uverili da nismo svi jednaki.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.