Teška sudbina porodice Stošić iz Bačvišta, koja se stara o dve male unuke nakon smrti sina

Devojčice od četiri i godinu dana izgubile oba roditelja. Porodica nema pravo na socijalnu pomoć, deca na penziju.

Bračni par Stošić, Gordana (57) i Zoran (65), iz brdskog sela Bačvište u opštini Vladičin Han, oboje nezaposleni, tri godine unazad staraju se o dvema unukama nakon sinovljeve smrti, bez ikakve pomoći države, sem dečjeg dodatka. To im je i jedini stalan prihod koji ova porodica ima za devojčice koji, u zavisnosti od meseca, iznosi od 8.300 do 8.600 dinara za obe.

„Sin, Bojan sa samo 29 godina nam je poginuo u saobraćajnoj nesreći oktobra 2019. godine. Te iste godine ga je napustila supruga, više puta ih ostavljala i vraćala se. Živeli su posebno, u Bačvištu, iznajmljivali i stan u Repincu, prigradskom hanskom selu. On je radio u Vojsci Srbije, čuvao decu, povremeno uzimao bolovanje zbog njih, pomagala sam i ja. Nadao se da će supruga da se vrati zbog devojčica. Međutim, ona je podnela zahtev za razvod braka, prvo ročište je zakazano za avgust, a onda za oktobar. Umeđuvremenu on je nastradao, njegova bivša supruga ove godine, a deca ostala bez roditeljksog staranja,“ priča nam Gordana.

Ona i njen suprug, oboje bez posla, preuzeli su brigu o deci – starijoj, Dunji, koja je tada imala samo četiri godine i mlađoj, Jani, sa samo godinu dana. Gordana je dobila starateljstvo nad decom i s obzirom na to da je jedini prihod koji su imali bio dečji dodatak, koji nije dovoljan ni za najneophodinije potrebe dece, pokušali da dobiju socijalnu pomoć.

„U Centru za socijalni rad su nam rekli da nemamo pravo na socijalnu pomoć, jer je moj suprug podneo zahtev za penziju. Obratila sam se predsedniku opštine za pomoć, koji nas je uputio na centar za dodelu jednokratne novčane pomoći od 5.000 dinara. Ni pravo na porodčnu penziju od oca devojčice nisu mogle da ostvare jer je sinu nedostajalo četiri-pet meseci radnog staža. Obraćali smo se i u Fondu PIO, pitala sam da li postoji mogućnost da godine radnog staža sina i snaje spoje, kako bi deca imala penziju, ali ni to nije moglo,“ kaže Gordana.

Tako su Stošići, pored tuge za sinom, ostali da žive i u finansijskoj neizvesnosti. Kažu da su imali zasad maline, pokušavali da nastave da rade, ali bez pomoći i sa dvoje tako male dece nikako nisu mogli i napustili ga jer ovo voće, dok traje berba, traži maksimalnu posvećenost. Zoran ne bira poslove i, uprkos tome što ima 65 godina i nije dobrog zdravlja, radi sve što tokom sezone može da nađe – od građevine pa do seče drva, dok žena čuva devojčice.

„Leti se i nekako snađemo. Zima kada dođe, baš je teško…Deca traže grickalice, traže slatkiše…Rastu, treba im odeća i obuća. Starija je pošla u školu, i tu treba para. U Bačvištu škole nema odavno, pa je Zoran svakodnevno vozi u Stubal, 10 kilometara u jednom pravcu, a ide dva puta dnevno. Od škole za troškove prevoza dobijamo 4.000 dinara mesečno,“ saznajemo od Gordane.

Jedino što im nije veliki problem je garderoba. Stošići imaju i dve odrasle ćerke, udate u Vranju. Starija ima jednu ćerku, a mlađa tri, pa im one daju odeću za unuke. Vremena su teška za mnoge, one imaju svoje porodice i finansijski nisu u mogućnosti da im pomažu, niti imaju koga drugog ko bi to mogao. Sa nestrpljenjem čekaju rešenje o Zoranovoj penziji, koja sigurno neće biti bog zna kolika, s obziroma da je radio u nekadašnjem „Delišesu“, najvećoj fabrici u hanskoj opštini u kojoj su plate bile jedne od najnižih, ali će ipak biti neka sigurnost.

Zima se već bliži, kao i kraj sezonskih poslova. Stošići imaju nešto i od stoke, jednu kravu i čuvaju svinju za zimu, da bi barem delimično obezbedili hranu. Sve je to, ipak, nedovoljno za materijalnu sigurnost dece, koja ne znaju da li se ima ili nema. Kuća, novije gradnje, traži ulaganja, zbog vlage u jednom delu. Institucije su rekle svoje, a Stošići, čije unuke niko iz tih istih institucija, kažu, nije obišao četiri godine da vide u kakvim uslovima žive, prepušteni su sami sebi, a materijalne podrške nema, možda, zbog parčeta zemlje. Da parodks bude veći, raspitivali su se da li jedno od njih može da bude hranitelj unukama, koje su ostale bez oba roditelja, i tu takođe dobili negativan odgovor, jer su oni srodnici dece, te zakon ne dozvoljava. Oni su rešeni da decu podignu kako znaju i umeju, ali, kako kažu, boli kada vide ko sve ima pravo na neki vid pomoći države. Još više boli pomisao na to kako država oduzima decu porodicama koje nisu u mogućnosti da se finansijski staraju o njima, da srodnici ne mogu da budu hranitelji, a onda ih dodeljuju nepoznatim ljudima koje plaća.

Ceo razgovor se odvija na sporstkom centru, dok Zoran motri na decu koja trče od igračke do igračke, koju su vodili kod zubara. Dečica, nesvesna poteškoća i borbe babe i dede za njihovu budućnost, ožalošćenih i bolešljivih, su vesela i živahna. Lepa i lepo obučena, vaspitana. Pritrčavaju povremeno do Gordane, po sok, da se osveže. Očigledno je da im ljubavi ne nedostaje, a na uštrb sosptvenih potreba, ovo dvoje ljudi se trudi da im obezbedi i drugo, da se barem po tome ne razlikuju od ostalih mališana.

Ukoliko ima humanih ljudi koji žele da pomognu ovoj porodici, kada već država, u kojoj nas je sve manje, nije u mogućnosti, molimo da se obrate redakciji Vesnika017, kojoj je poznat broj telefona porodice Stošić, kako bi sa njima stupili u kontakt.