Život Roma u kontejnerima daleko od očiju javnosti

Autor: Ljiljana Pavlović

Mnogo ljudi, mnogi su došli, više nego što je trebalo, smatraju oni koji su tu duže, dodajući da možda i zbog toga niko ništa ne ulaže. Neko viče – u ministarstvo će pišemo!

Na samoj periferiji Vladičinog Hana, u blizini železničke pruge, tik iza sadašnje buvlje, a nekadašnje stočne pijace, nalazi romsko naselje. Nevoljnici smešteni u osam kontejnera, sklonjeni nakon poplava, životare daleko od očiju javnosti. Izolovani, kažu, i zaboravljeni – nije pomoć samo socijalno, pomoć je da ljudski živiš. Na pitanje koliko ih u tom, nazovi, naselju ima, složno odgovaraju – mnogo. Osam kontejnera, dar inostranih donatora, nekada su izgledali prilično privlačno za privremeno sklonište, nakon poplava i života u kućercima od blata. Sada izgledaju kao „nasukani“ na ledini nekog zaboravljenog gradilišta.

Esad Petrović, iz Prekodlca, sela nodomak Hanu, tu živi više od 10 godina. Sada sa troje male dece i suprugom. Kaže nam da je nakon problema sa nasiljem u porodici, useljen tu.

„Sa troje dece život provodimo u barake. Najmlađe ima samo dva meseca. U Prekodolce ne možemo, nema struja, kako s decu tamo. Ovde, niko ništa ne popravlja,“ kaže on.

Mnogo ljudi, mnogi su došli, više nego što je trebalo, smatraju oni koji su tu duže, dodajući da možda i zbog toga niko ništa ne ulaže. Gordana Kostić takođe živi u jednom od kontejnera, nakon što u kući, u naselju Poljana u Hanu, više nije moglo da se živi zbog poplave. Tu je sa njom i ćerka, sa troje dece.

„Živim ovde šest godine. Od pre devet meseci i ćerka je tu , sa tri deteta. Dođi, dođi da vidiš može li tu tolko ljudi da živi“ kaže i povlači zavesu na dograđenom delu, pokazujući unutrašnjost „stana“. Na ulazu, dograđeno, ono što bi trebalo da bude hodnik je neka vrsta kuhinje. U produžetku, spavaća soba, sa francuskim ležajem. Čisto i uredno, ali mračno. Zimi je kažu, hladno, leti- vrućina. Nije mesto za ljudski život, a najmanje, za decu, slažu se komšije, al nemaju kud. Tamo gde je sanitarni čvor, polurazvaljeno je i zapušteno.

„Grejemo vodu u lavor i kupamo se u plastično korito. Beda, siromaštvo, nikakvi uslovi. Stari smo, bolesni,“ veli Miletija Novković (68). On priča mirno, pomiren sa sudbinom, za razliku od supruge – nervozne, nezadovoljne, na ivici suza.

„I muž i ja smo šećeraši, operisana mi je aorta. Socijalna pomoć 11.000, a lekovi 6.000 ‘iljade. Treba li nešto da jedemo? Koj te gleda. Bolesni smo od prljavštinu, da bar ovo đubre neki očisti,“ nervozno priča Rajna, Miletijeva suruga i pokazuje na smetlište od flaša pored pruge, otpada rasutog na poljančetu, za koji teško da može da se utvrdi da li potiče od „pijačara“, iz fabrike, onih koji istovare đubre bilo gde, ili od pojedinih komšija.

Malo sa strane razgovor prati Ivica Krstić, koji je tu doseljen iz naselja Kula. Valjda se nada, kao i ostali, da će ovaj razgovor nešto da promeni. Neki viču – u ministarstvo će pišemo. Komšije kažu da je dobio materijal za kuću koja je pala. Pokazuje na jedan od rashodovanih, dograđenih kontejneta. On je tu sa sedmoro dece.

Čitaoci koji žele da podrže rad našeg portala to mogu da učine uplatom na dinarski žiro-račun.
PODACI ZA UPLATU
Primalac: Portal Vesnik017, Sime Pogačarevića 12, Vladičin Han
Svrha upalte: donacija
Broj računa: 205-423569-81