Vreme idile, ljubavi i tuge

Autor: Ljiljana Pavlović

Kada je daleke 1957. godine, sa samo 21 godinom mlada učiteljica Miladinka Mila Mitić iz svog rodnog Joševa kraj Uba došla u Mrtvicu, selo u opštini Vladičin Han, nije ni slutila da će ceo život tu i provesti. Tu je pronašla ljubav i sreću, izgradila karijeru prosvetnog radnika i bila pionir u novinarstvu.

„U Vladičin Han sam došla sasvim slučajno, zbog zdravlja. Samo što sam završila Učiteljsku školu i planirala da nastavim školovanje, dobila sam upalu pluća. Lekari su mi preporučili oporavak na planini i ja sam odlučila da odaberem neko planinsko selo gde traže učiteljicu,“ počinje priču Mila.

Seoska idila

U Mrtvici je upoznala mladu koleginicu, Bojanu i prijateljicu za ceo život. Seća se tih prvih dana na jugu Srbije, gostoprimljivosti seljaka i malih problema sa nepoznatim dijalektom. Pamti i prvu posetu varoši, 11. septembra, na vašar. Tu je upoznala svog životnog saputnika, tada kolegu, Čedu. Seća se Mila i očevih reči na rastanku, da odlazi u nepoznato i da će se možda tamo i udati.

„Baš tako je i bilo. Posle dva meseca, ja sam se udala i sa suprugom Čedom sam prešla u školu u Lepenici. Ubrzo smo dobili premeštaj u Jastrebac, a zatim opet u Mrtvicu. Ja sam radila sa drugim i četvrtim razredom, a moj suprug sa prvim i trećim. Nisu to odeljenja kao sada, sa malo đaka, već se radilo i u dve smene, uz pomoć „štapa i kanapa“, što je važilo i za učitelje i za đake. Ali bili smo mladi, puni entuzijazma, želje da izgradimo neki bolji svet, da toj namučenoj dečici pružimo osnovu za napredovanje,“ priča nam Mila sa puno topline.

Mnogih đaka se seća, kao da su iz učionice tek juče izašli zajedno. Mnogi od njih su postali uspešni ljudi. To su deca koja su odrasla u teškim uslovima, ali koju su roditelji učili poštenju i radu. Seća se Mila i njihovih roditelja kojima je bilo zadovoljstvo da pomognu učiteljima u bilo čemu, samo da selo ima školu.

„Znali su da za samo par dana naprave patos od najobičnijeg drveta za ogrev i patosiraju nam prostorije namenjene za stanovanje. I sami smo uređivali i prostor oko škole, sadili voće, povrće, cveće. Kada bi dolazili lekari iz Hana da vakcinišu đake, znalo se da ručavaju kod učitelja,“ priča naša sagovornica, oživljavajući slike iz nekih davnih vremena.

Ljubav

A koliko su mladi Mitići bili posvećeni i poslu govori podatak da je Mila 1974. godine odlikovana ordenom rada sa srebrnim vencem od predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita.

Međutim, to su bila i teška vremena. Bez prevoza, odlasci lekaru pešice i po ciči zimi. Najteže im je ipak palo razdvajanje od starije ćerke, Vesne koja je u peti razred morala da krene u Vranje, gde su živeli Čedini roditelji, jer bi devojčica u suprotnom svakodnevno morala da pešači nekoliko kilometara do osmogodišnje škole u Džepu i pri tom prelazi improvizovani most preko Južne Morave, kao i železničku prugu. Ali sve nedaće su zajedno izdržali, doškolovali se i konačno dobili službu bliže gradu.

A onda je Mila, kao vrhunski prosvetni radnik 1976. godine, dobila ponudu da bude urednica novina, čije je osnivanje pokrenula opština sa tadašnjim organima Komiteta.

„“Hanske novine“ su bile izazov. Nešto sasvim novo i za mene i Hančane. Prihvatila sam, nije uvek bilo lako i ponosna sam na taj period svoje karijere. Ne mogu a da se ne setim nekih od saradnika: profesora srpskog jezika i književnosti, Stojana Dojčinovića, Radivoja Stošića, Slobodana Jakovljeića, Vojkana Ristića, koji je tada bio tek školarac…“

Pamti Mila i mnoge kolege sa seminara, iz udruženja koji su joj mnogo pomogli u radu. Nabraja imena tadašnjih funkcionera nekadašnje SFRJ i posete hanskoj opštini. A kada je otišla u invalidsku penziju 1990. godine, nastala je i pauza u izdavanju novina koje su nakratko obnovljene posle par godina.

Prva novinarka i urednica u Vladičinom Hanu i sada prati dešavanja u medijima. Međutim, kako kaže, „danas moraš nekoliko kanala da promeniš da bi o istom dešavanju stekao, bar približno, pravu sliku.“

„Po načinu izveštavanja u nekim medjima se vidi da bi za novac i rođenu majku prodali, “ zaključuje ona

Tuga

Nije onu mladu učiteljicu život promenio, ni u vremenima punim sreće i blagostanja, ali ni u ona tužna. Mila je pre par godina ostala bez starije ćerke, Vesne, uspešne advokatice. Nakon nekoliko godina je preminuo i njen suprug, Čeda, koji je u penziju otišao kao profesor Odbrane i zaštite, a samo par meseci kasnije i mlađa ćerka, Tanja, vrhunski pulmolog sa Kliničkog centra iz Beograda. Uteha su joj danas Miloš i Jelena, unuci od starije ćerke sa njihovim mališanima, kao i Vuk, Tanjin sin. Retko izlazi, ali rado čita. Raduje se posetiocima, puna je topline, lepih reči i priča o svemu i svačemu.

Tekst objavljen na portalu JuGmedie, 04. 01. 2020.