Dragan Veljković Velja apeluje na nadležne da osnaže Snatorijum iz Surdulice, koji ove godine obeležava vek postojanja i poboljšaju pružanje usluga najtežim pacijentima sa juga koji nemaju jednake šanse za lečenje u odnosu na druge

Pisma čitalaca

Autor: Dragan Veljković Velja, Vladičin Han

„Kao neko kome je potvrđen karcinom na plućima, pride sa ranije uspostavljenom dijagnozom – aneurizma srčane aorte, otpočeo sam, ni malo lako lečenje u Sanatorijumu u Surdulici, novom Kliničkom centru iz Niša i na Institutu za plućne i srčane bolesti iz Sremske Kamenice. Za tačno tri meseca biće godinu dana od početka mog lečenja u Sanatorijumu. Gotovo istovremeno sa tim, navršava se i 100 godina izgradnje ovog velelepnog zdanja.

Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je podigao ovu bolnicu kao jedino utočište namenjeno za lečenje, tada najpogubnije bolesti – tuberkuloze. U tolikoj zemlji, Jugoslaviji, kralj je odabrao upravo Surdulicu da napravi bolnicu, jer je prepoznao kvalitet lokalcije i klime ovog područja.

Možda ni ja danas ne bih pisao o ovoj bolnici da mi se šezdesetih godina prošlog veka ovde nije lečila majka. Zahvaljujući dobrom lekarskom osoblju Sanatorijuma, koji je predvodio dr Nenad Brzaković, uspela je, nakon dve godine da se potpuno izleči od tuberkuloze i da posle poživi još tačno 50 godina.

Primarijus dr Brzaković, kao izvanredni lekar je u tom periodu pozvan na novoosnovani institut u Sremskoj Kamenici, a pored njega je iz Surdulice prešao i veliki broj tehničara, sestara i lekara. Danas je Institut za plućne i srčane bolesti u Sremskoj Kamenici, potvrđeno, jedan od najboljih u Evropi, ako ne i najbolji i jedini koji koristi najsavremenije svetske metode lečenja.

Karcinom na plućima sada je ono što je bila tuberkuloza pre sedmadesetak godina, ali trenutno mnogi od pacijenata sa juga Srbije nemaju uslove za dobro lečenje, te nemaju ni mogućnost potpunog izlečenja. Nažalost.

Iz mog iskustva mogu da kažem da se osoblje u Surdulici, Nišu ili Sremskoj Kamenici ne razlikuje. Svuda su mladi, dobri, školovani lekari i sestre, uz podršku starijih, iskusnijih kolega, spremni da uvek pomognu. Ono što je bitna razlika jeste u nedostatku opreme. Nekada najbolja bolnica u Jugoslaviji nema skener, a to je glavni instrument za rano otkrivanje bilo koje promene na plućima. I taj jedan koji imaju u Gradskoj bolnici, često je u kvaru i mora da se čeka po nekoliko nedelja na pregled.

Dok pacijenti sa juga čekaju na konzilijume i po nekoliko meseci, bolest napreduje i mnogi od njih ne deočekaju ni početak terapije. Zato bih voleo i apelovao , kao pacijent ove ustanove da se izgradi još jedan manji objekat, u kojem će se omogućiti lečenje brahiterapijom, hemoterapijom ili imunološkom terapijom, te da konzilijum zaseda u Surdulici i da pacijenti ne čekaju po nekoliko meseci na odluku, već da odmah krenu sa lečenjem.

Hteo bih ovim putem da pozrdavim i pohvalim sve zadrsvtvene radnike u Sanatorijumu u Surdulici, koji bi komotno mogli da rade na bilo kom drugom bolničkom isntitutu, u Niošu, Beogradu, Sremskoj Kamenici… I ne samo lekare i sestre, već i svakog pojedinca, od čistača, preko portira kuvara, kao i osoblje koje održava borovu šumu čistom, pokošenom i urednom. Hvala u ime svih pacijenata.

Ovo je bolnica sa istorijom i dugom tradicijom. O njoj se piše i u antologijskom romanu Dragoslava Mihailovića, „Kad su cvetale tikve“, te smatram da bi, prvenstevno zbog pacijenata sa juga, trebalo da vrati sjaj koji joj pripada.“