Mladi, pa još imaju svoje mišljenje

Autor: studentkinja Univerziteta u Beogradu

Beograd -„ Samo, svaki pametan čovek živi u manjem mestu, to je zdravije.

– U Beogradu su studenti, a to je najvažnije.

– A zašto je to najvažnije?

– Zato što su oni jedini koji mogu da izmene nešto ako se pobune, a pobuniće se, sigurno. Prekipelo im je!“

Pre 40 godina ovo se čulo u filmu „Varljivo leto ’68“. Danas se pak čuje drugačija priča. Gledamo tu ružičasto-plavo-belu televiziju, pratimo voditeljke kumova, poslovnih partnera u zelenom kombinezonu, izveštavaju o nama. Kako? Nikako, ako biste mene pitali, ali nisam ja ovde glavna zvezda, mada na neki način i jesam, pripadam „studentskoj rulji“ koja „želi da sruši onoga koji nam je pružio sve“. Onoga bez kojeg naše studiranje ne bi imalo smisla, koji nam lično u menzi priprema da jedemo, koji čak umesto nas ide na ispite, našim bakama i dekama lično, sa puno pozdrava, uplaćuje penzije… Stvarno, bez njega ništa. Naše studentsko pravo je da kažemo – nije njega niko ništa pitao.

Da narod razume… Dana 1. novembra 2024. godine obrušila se nadstrešnica na zgradi Železničke stanice u Novom Sadu, pri čemu je poginulo 15 nečijih dragih osoba, a dve su teško povređene. Samoorganizovano, građani su nakon toga odavali poštu poginulima, blokirajući raskrsnice i ćuteći 15 minuta, po minut za svaku preminulu osobu, svakoga dana, započinjući u 11.52, kada se pad nadstrešnice i desio. Odavanje pošte se vrlo brzo proširilo, pridruživalo se sve više ljudi, pa i studenti. Nešto pre 11.52 na svojim fakultetima studenti su se okupljali; ko je želeo išao je, kretali su se ka tim raskrsnicama, stajali su tu, nasred raskrsnice i ćutali. Na tim raskrsnicama moglo je da se vidi nešto novo – mladi ljudi, koji su došli zato što su želeli da dođu, svojim ćutanjem pokazivali su nešto, a to nešto je empatija. O tome sam samo teorijski znala, osetila kako je kad bih radila ili kada bi mi se neko jadao, a tu – tu sam osetila jačinu tog saosećanja. Onda je nastupio deo za koji se iskreno nadam da će se ljudi pokajati. Već se pročulo po nekim tamnim ulicama da se studenti okupljaju svakog petka u isto vreme na istom mestu, nije se dopalo nekima, pa su morali da nasilno stvore mržnju prema tome. Baš u isto vreme, na isto mesto gde studenti stoje i ćute, dolaze oni kojima se žuri, kojima smeta sve to, dolazi ona neempatična strana. Prete nam, tuku nas, vređaju nas, gaze nas kolima, snimaju nas i šalju šefu, ugrožavaju našu a i bezbednost naše porodice. Ispostavilo se na kraju da su oni umreženi sa neempatičnom mašinerijom. Dragi ljudi, ovo je bio razlog našeg povlačenja u našu sigurnu kuću, na naše fakultete. Divno ali pomalo i tužno je biti tu. Tu su naše kolege, sve je zasnovano na čistoj demokratiji, svako od nas ima pravo da glasa za nešto ili protiv toga, a pobeđuje većina. Na tim mestima mi upoznajemo našu budućnost: buduće pravnike, novinare, ekonomiste, socijalne radnike, diplomate, programere, lekare, lektore, filologe, filozofe, psihologe, veterinare, diplomirane inženjere rudarstva, životne sredine… Ukratko, buduću empatičnu akademsku zajednicu. Organizuju se aktivnosti koje nas zanimaju, predstave, radionice, tribine, i dalje svakoga dana odajemo poštu svima nastradalim 1. novembra 2024. godine, a onda… Onda se uputimo ka Slaviji ili ka RTS-u ili ka institucijama kojima su upućeni naši zahtevi. Stojimo i ćutimo, bez govora, samo da se vidi koliko nas ima, koliko ima mlade nade Srbije.

I još jedan trenutak, da narod razume…

Naši zahtevi su jednoglasni i jasni.

1.      Objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu

2.      Odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih na protestima

3.      Podnošenje krivičnih prijava protiv napadača na studente i profesore

„- Samo, svaki pametan čovek živi u manjem mestu, to je zdravije.

– U Beogradu su studenti, a to je najvažnije.

– A zašto je to najvažnije?

– Zato što su oni jedini koji mogu da izmene nešto ako se pobune, a pobuniće se, sigurno. Prekipelo im je!“

Pre 40 godina ovo se čulo u filmu „Varljivo leto ’68“. Danas se pak čuje drugačija priča. Gledamo tu ružičasto-plavo-belu televiziju, pratimo voditeljke kumova, poslovnih partnera u zelenom kombinezonu, izveštavaju o nama. Kako? Nikako, ako biste mene pitali, ali nisam ja ovde glavna zvezda, mada na neki način i jesam, pripadam „studentskoj rulji“ koja „želi da sruši onoga koji nam je pružio sve“. Onoga bez kojeg naše studiranje ne bi imalo smisla, koji nam lično u menzi priprema da jedemo, koji čak umesto nas ide na ispite, našim bakama i dekama lično, sa puno pozdrava, uplaćuje penzije… Stvarno, bez njega ništa. Naše studentsko pravo je da kažemo – nije njega niko ništa pitao.

Da narod razume… Dana 1. novembra 2024. godine obrušila se nadstrešnica na zgradi Železničke stanice u Novom Sadu, pri čemu je poginulo 15 nečijih dragih osoba, a dve su teško povređene. Samoorganizovano, građani su nakon toga odavali poštu poginulima, blokirajući raskrsnice i ćuteći 15 minuta, po minut za svaku preminulu osobu, svakoga dana, započinjući u 11.52, kada se pad nadstrešnice i desio. Odavanje pošte se vrlo brzo proširilo, pridruživalo se sve više ljudi, pa i studenti. Nešto pre 11.52 na svojim fakultetima studenti su se okupljali; ko je želeo išao je, kretali su se ka tim raskrsnicama, stajali su tu, nasred raskrsnice i ćutali. Na tim raskrsnicama moglo je da se vidi nešto novo – mladi ljudi, koji su došli zato što su želeli da dođu, svojim ćutanjem pokazivali su nešto, a to nešto je empatija. O tome sam samo teorijski znala, osetila kako je kad bih radila ili kada bi mi se neko jadao, a tu – tu sam osetila jačinu tog saosećanja. Onda je nastupio deo za koji se iskreno nadam da će se ljudi pokajati. Već se pročulo po nekim tamnim ulicama da se studenti okupljaju svakog petka u isto vreme na istom mestu, nije se dopalo nekima, pa su morali da nasilno stvore mržnju prema tome. Baš u isto vreme, na isto mesto gde studenti stoje i ćute, dolaze oni kojima se žuri, kojima smeta sve to, dolazi ona neempatična strana. Prete nam, tuku nas, vređaju nas, gaze nas kolima, snimaju nas i šalju šefu, ugrožavaju našu a i bezbednost naše porodice. Ispostavilo se na kraju da su oni umreženi sa neempatičnom mašinerijom. Dragi ljudi, ovo je bio razlog našeg povlačenja u našu sigurnu kuću, na naše fakultete. Divno ali pomalo i tužno je biti tu. Tu su naše kolege, sve je zasnovano na čistoj demokratiji, svako od nas ima pravo da glasa za nešto ili protiv toga, a pobeđuje većina. Na tim mestima mi upoznajemo našu budućnost: buduće pravnike, novinare, ekonomiste, socijalne radnike, diplomate, programere, lekare, lektore, filologe, filozofe, psihologe, veterinare, diplomirane inženjere rudarstva, životne sredine… Ukratko, buduću empatičnu akademsku zajednicu. Organizuju se aktivnosti koje nas zanimaju, predstave, radionice, tribine, i dalje svakoga dana odajemo poštu svima nastradalim 1. novembra 2024. godine, a onda… Onda se uputimo ka Slaviji ili ka RTS-u ili ka institucijama kojima su upućeni naši zahtevi. Stojimo i ćutimo, bez govora, samo da se vidi koliko nas ima, koliko ima mlade nade Srbije.

I još jedan trenutak, da narod razume…

Naši zahtevi su jednoglasni i jasni.

1.      Objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu

2.      Odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih na protestima

3.      Podnošenje krivičnih prijava protiv napadača na studente i profesore

4.      Potvrda identiteta napadača i njihovo dalje krivično pravno procesuiranje od nadležnih institucija. Ukoliko se utvrdi da se neka od ovih lica nalaze na javnim funkcijama, studenti zahtevaju njihovo razrešenje.

5.      Povećanje izdvajanja sredstava za državne fakultete za 20 odsto.

Mi nismo studentska rulja, mi smo vaši unuci, rodbina, prijatelji, komšije, bivši učenici, sugrađani i želimo odgovornost.

Naposletku, postavlja se pitanje – ako vodite krave putem, treba li kola da ih gaze ili da sačekamo da prođete?

Ovo pismo redakciji posvećujem svojoj porodici, rodbini, prijateljima, kolegama, profesorima,  komšijama, divnim ljudima koji nam pomažu, onima koji ćute sa nama, onima koji se plaše, svim ljudima koje znam i ne znam. Posvećujem i neempatičnoj mašineriji, neistomišljenicima, nadležnim institucijama. Posvećujem ga sebi i boljoj budućnosti.