Lebet, selo sa dvadesetak stanovnika koje oživi preko leta

Iseljenici iz sela, nastanjeni u Beogradu, Nišu, Velikoj Plani, susednim opštinama sjate se leti u Lebet. Tada bude oko 200-250 stanovnika. Zimi je to 10 pa i više puta manje. Pre 20 godina selo imalo 102 meštana.

Autor: Ljiljana Pavlović

Dolazak do Lebeta, jednog od najudaljenijih sela u hanskoj opštini, na samoj granici sa susednom, surduličkom, trnovit je put do zvezda. Nigde, do prvog odlaska, pre oko decenije, nismo naišli na tako bogato darivanje prirode, od boga, ili nje same ljudima, a ujedno i tako surove. Još kada i sam čovek tome doprinese, ne možete, a da se ne zapitate, ko je bio izdašniji ili opakiji.

Put udaljen oko 35 kilometara u jednom pravcu od Vladičinog Hana, matične opštine, vodi kroz nepregledne vekovne listopadne i četinarske šume, kakve viđamo samo na poznatim planiskim vrhovima, Za koji dan, biće prošarane beskrajnim nijansama zelenog, paletom od crvenog do žutog i pokojeg braonkastg lišća. Sa puta se pogled spušta u nepregledne udoline i ne znate šta vam više oduzima dah – lepota pejzaža ili strah od staze za ljubitelje ekstremnih sportova. A to je nečija svakodnevica – susret sa lepotom i strahotom prirode. Ipak, kada stignete do sela, jači je utisak raskoši pripitomljene divljine, tipičnog planinskog sela, rasejanih crvenih krovova po brdima i pokoje beličaste mrlje u njihovom podnožju. Iznenađuju uređeni voćnjaci, malinjaci, bašte, redovi košnica pčela. Ima čak i ribnjaka. Jedini zaključak do kog se može doći je da se u njemu život još uvek nije ugasio i da se Lebetčani, lokalni i povremeni, letnji stanovnici iz petnih žila trude da ne ugase ognjišta.

„Lebet oživi tokom leta. Iseljenici se tada vraćaju. Najviše iz Beograda, Niša, Velike Plane, susednih opština … Bude oko 200-250 stanovnika. Zimi je to 10 pa i više puta manje. Mahom staračka domaćinstva. Mladih ima, ali veoma malo, od kada je škola zatvorena,“kaže nam Bojan Belić, rodom iz Lebeta, gde ide samo vikendom, roditeljima. Radi u Pošti u Vladičinom Hanu i zbog velike udaljenosti ne može svakodnevno da putuje do sela, ali i lošeg puta.

Upravo je put „rak rana“ meštana. Prošle godine, kaže Bojan, put je popravljen, nekih četiri pet kilometara, nasipan, ali nakon prve kiše velike vajde od toga nije bilo. Veliku „zahvalanost“ meštani duguju i drvosečama koji sa teškim kamionima odvoze nemilice krčenu šumu.

„U selu ima petnaestak hektara pod malinom, možda i više. Ljudi gaje jabuke, kruške, šljive i zbog toga su leti ovde. Ima dosta i pčela, Samo moja porodica ima sedamdesetak košnica. Najveći problem nam je transport maline, osetljivog voća,“ priča. Pokazuje nam ribnjak gde je do pre dve godine gajio kalifornijsku pastrmku. Prodaja je išla dobro, najviše na malo, među poznanicima. Onda mu se otac razboleo, a pored ostalih obaveza, nije uspeo da gajenje nastavi.

Ivica Zlatković, predsednik Saveta MZ Lebet prenosi nam da život u selu, kada pod obroncima Vlasine zavlada zima, nije nimalo lak. U selu je najviše starijih, najmanje tri domaćinstva su sa po jednim članom. Put se zimi, često, kao jedna od najudaljenijih trasa, obično ostavlja za čišćenje na kraju. Taman se deonica rasčisti, a novi sneg opet napada. Onda se ljudi snalaze sami.

„Često kamionom i raonikom čistimo sami. Preduzeće koje je do sada bilo angažovano na zimskom održavanju, želi da pomogne, ne možemo da kažemo da neće, ali drugi određuju prioritete,“ veli Ivica.

On je jedan od mlađih, tačnije čovek srednjih godna koji živi u selu. I on podvlači da je put ono što im najviše otežava život. S jedne strane što delom prolazi kroz Mačkaticu, područje koje administrativno pripada Surdulici. S druge strane što je hanska opština put nasipala samo do škole.

„Bilo je u planu da delom bude asfaltiran, ali to nije učinjeno, niti je popravljen deo kroz Mačkaticu. Sa druge strane, deonica koja vodi ka Manjaku, takođe delom kroz surduličku opštinu je adaptirana. Kada leti počne otkup maline, kamioni mogu da dođu samo do škole, ali ne i kombi. I ovo što je nasipano, kiša je odnela, a dodatno je uništen kamionima koji prevoze drva,“ kaže on.

Samo u njegovoj mahali, kaže, ima oko četiri hektara maline. Kada se plod preveze takvim putem, nikada ne može da bude otkupljen kao proizvod prve klase. A ljudi na svaki način pokušavaju da zarade i mnogi ne odustaju u tako teškim uslovima. Godišnje se, prema proceni naših sagovornika, u Lebetu proizvede preko 1.000 tona „crvenog zlata“. Tu su i druge vrste voća. Mnogi preživljavaju od sakupljanja šumskih plodova, kojima šume pod Čemernikom obiluju, pečurkama, borovnicom…I leto nekako prođe, kada se sa svih strana sjate ljudi, ali dugi i samotni, ledeni dani su najteži. Stariji iz kuća zavejanih snegom ne mogu, Ne daj bože da se neko tada razboli…

U službi za investicije Opštinske uprave u Vladičinom Hanu saznajemo da je u planu rekonstrukcija puta do Lebeta. Međutim, nadležni kažu da se sa tim poslom stalo zbog nerešenih imovinsko pravnih poslova tamo gde bi put trebalo da zahvati privatne parcele meštana. Kada će taj problem biti rešen, šta konkretno podrazumeva rekonstrukcija, koja bi, kako nam kažu u OP, trebalo da podrazumeva asfaltiranje, nisu mogli da preciziraju.

U selu se jedino nadaju da osnovni kriterijum za radove neće biti samo broj stanovnika jer su, tako, u proteklim godinama, pa i decenijama, i preostali staonivnici bili prinuđeni da na nekom drugom mestu potraže bolje uslove za život. Lebet, kao i mnoga druga sela, ima potencijal za razvoj voćasrtva, granu poljoprivrede koju ni oni koji tamo stalno ne žive, održavaju kako umeju i znaju. Selo je do pre 20 godina imalo 102 stanovnika.

Ovaj medijski sadržaj je deo projekta „Pogled na Vladičin Han“, sufinansiran iz budžeta Opštine Vladičin Han. Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju stavove navedene institucije.