Sećanje na Baneta Brbula

Postoje ljudi koji će se uvek pamtiti. Postoje i ljudi koji pamte. Ovo je jedan od primera. Tekst sa stranice „Vladičin Han nekada“, o Branislavu Stankoviću, Banetu Brbulu, po mnogima najboljem fudbaleru koga je Han imao, o čoveku koji je svoj ceo radni vek, a može se reći i život, posvetio jednom malom, lokalnom klubu. Nakon objavljivanja teksta, prošle godine, mnogi su predložili i pitaju se zbog čega ovaj klub ne nosi njegovo ime. U nastavku prenosimo u celosti tekst Miroljuba Marinkovića.

Autor: Mimi Hanski

Rodjen je 16. avgusta 1943. godine u Vladičinom Hanu, u kući preko puta stare gimnazije, u sadašnjoj ulici Moše Pijade. Neko kratko vreme je sa porodicim proveo tu, a kasnije su te kuće porušili zbog urbanizacije, i njegovoj porodici dodelili stan u oficirskim zgradama. Velika, brojna porodica sa sedmoro dece, mučila se u tesnom stanu, gde je ipak bilo dovoljno mesta za tri njegova brata – Nebojšu, Nikolu i Miodraga, i tri sestre – Ljiljanu, Vidosavu i Grozdanu. Otac m,u Radovan, bio je pekar, pa je hleba navek bilo, a majka, Todora, domaćica.

Nekako, od ranog detinjstva od braće i ostalih vršnjaka izdvajao ga je talenat prema igri sa loptom, šarenoj bubamari, prema fudbalu. U to vreme, a bogami i danas, sportu koji se najviše cenio, voleo i pratio. Znao je sa loptom da uradi prava čuda, da je proturi protivniku kroz noge, da je besomučno žonglira, da je šutira kao iz topa. Omanjeg rasta, stamen, jak…svakog da pređe i pretrči, ali da njega niko ne zaobiđe, da „uradi na fintu“. I jedan takav talenat, iz jedne malene varošice u kojoj nije ni bilo posebnih uslova za trening, gde se jako malo ulagalo u fudbal, iz jednog kluba sa dna fudbalske lige, FK „Morava“ on dobije poziv da ode na „probu“ u jedan od prestoničkih klubova, u jedan veliki „Partizan“ iz Beograda. I odazvao se pozivu, otišao na probu, pokazao sve što zna i ume…i prošao je stroge kriterijume tadašnjih menadžera! Rekli su mu da je primljen, da posle potpisivanja ugovora postaje član kluba, ponudili mu i smeštaj – ponudili mu budućnost!

Ali premišljao se on još od prvog dana, jednostavno nije voleo ništa veliko, prenaglašeno, prenabudženo. U mislima su mu ostali tada bolesni roditelji, majka baš u lošem zdravstvenom stanju, njegov lepi gradić, njegovi drugari. I jednostavno je jednog od sledećih jutra ustao, spakovao kofer, pozdravio se sa upravom „Partizana“, zahvalio se na ponudi i rekao im da mu se ne čude što donosi ovako, za njih, glupu odluku. Čovek koji nije zbog slave i para želeo da ostavi porodicu i bolesne roditelje, čovek koji hanske kafane nije želeo da zameni „Interkontinentalom“, čovek koji nabeđene fudbalere nije želeo da ima u društvu umesto drugova iz kraja, čovek kome su hanske „šipke“ na korzou bile draže od reflektora stadiona JNA, čovek koji je Vladičin Han voleo više od svega. A vi samo zamislite da se to dešava u današnje vreme i neko iz FK „Morava“ bude pozvan u „Partizan“ ili „Zvezdu“, da bude primljen i da on to odbije jer ne može bez ove varošice!