Čije su suze skuplje – dečje ili staračke?

Autor: Lj. Pavlović

Dok sedim na klupici iščekujući autobus pogledom pratim živahnog dečačića od nekih četiri-pet godina koga majka u stopu prati na stanici. U jednom delu autobuske, sa torbom o ramenu, stoji otac. Dečak pri obilasku, često zastaje kraj njega, živahno sumirajući utiske. Smeje se, rumenih obraza i nemirnog pogleda. Nailazi autobus i ja se među ljudima provlačim da vozaču dam ranac. Do glavne u Beogradu. Detetu. Umesto autobusa, došao je mini-bus, pa čekam zbog gužve da li će biti mesta za prtljag i u jednom trenutku mi pogled pada na dečaka. Tiska se uz majku, pogleda uprtog ka ocu, u redu kraj autobusa. Stisnutih ručica na grudima i usnica koje podrhtavaju, u pokušaju da spreči plač. Otac netremice gleda u njih. Izlazi iz reda, saginje se i ljubi mališana. U tom trenu počinju da klize dečje suze. Valjaju se niz, do malopre, nasmejanog lica.

Na tren mi se susreće pogled sa mladićem sa biletarnice, koji takođe netremice prati rastanak. „Naježih se,“ kaže, povlačeći rukom niz drugu, kao da želi da strese sa sebe beznađe, gledajući me. Odvraćam pogled od mladog para, dok majka teši sinčiča kako će tata doći za 10 dana. Nerado se odvaja od oca, koji ulazi u autobus, i prati ga suznih očiju.

Istovremeno u grlu me stežu zadržane suze, sa svakog rastanka sa detetom. Ti rastanci nisu samo kratkotrajni periodi za vreme studija. Oni su za stalno. Samo su dolasci kratkotrajni jer ovde nema povratka. Ovo više nije mesto za sve. Ovde se delimo na one koji su se „snašli“, i na one koji nisu. Na one bez obraza, i one koji ne kucaju na zatvorena vrata. Ovde se „zna“ ko si, šta si, čiji si, za koga si.

Tamo negde, gde se odlazi, ne pitaju čiji si. Ni za koga si. Tamo negde pitaju šta znaš. Diploma je tamo negde šansa da otvoriš vrata na koja si pokucao. Ovde je i parče kupljenog papira, da se sakriješ iza nekih vrata, koja nećeš otvarati drugima.

Zbog „snađenih“ i privilegovanih mnogi će peroni, ako ne i ljudi, pamtiti dečje suzice koje su kapljale njima. I one staračke, ćutke progutane, koje kanu samo u „gluvoj“ kući, među četiri zida. Ovde se nekada vraćalo – kući, porodici, fabrici, društvu… Ostale su kuće sa usamljenim starcima, ili onih koji su na „pragu“ starosti, sa utehom da tamo negde živite bez „etikete“.

Ilustarcija: pixbay