Kad se podvuče crta…

Komentar

Autort: Lj. Pavlović

Mnogi su do sada već podvukli bilans prethodne godine. Neki su sumirali rezultate svog (ne)rada kroz kupljene stanove, kuće, automobile i konto  na računu. Proračunato. Za to vreme, mnogi se preračunavaju koliko su potrošili za Novu godinu i kako doskočiti „najdužem“ mesecu u godini. Predstoje Badnje veče i Božić, pa zatim srpska Nova godina i još koja slava. Kada se podvuče crta, ostaju i režije, nije za slavlje, ali nas svakog meseca koštaju ko da jeste.

Dok su se neki šepurilu u svojoj moći i „veličini“, često se u ovim pretprazničnim danima čula ili gutala i najteža reč – nemam. U prodavnici, u opštoj gužvi u kojoj su samo neki trgovali u kolicima,  sredovečni par želi  da obraduje unučiće poklonima.  Dok deca radoznalo razgledaju slatkiše na policama, jedno od njih dvoje uzima paketić, nsjmanji među već pripremljenim. Deca negoduju na objašnjenje – dokupićemo još nešto i srdito se udaljavaju. Ne znaju još uvek težinu reči – nemam. Ona se pred njima skriva u postupcima i nikada se glasno ne izgovara. „Nemam“ se prepoznaje u ishabanim cipelama majke, zarad novih dečjih. U najvećem parčetu mesa u dečjem tanjiru. U žuljevitim očevim rukama. U iskri u oku. Na tom nemuštom „nemam“, stasale su generacije devedesetih, dvehiljaditih, stasavaju i ovih sada…

Usprotiviće se neki koji su tih i ovih decenija profitirali od nečijeg „nemam“. Reći da se danas, ali i onih ranijih decenija, lepo živelo i živi. Od tuđeg neprijavljenog rada i zakinutih plata, od ukradenog radnog mesta po pratijskoj zadluzi, od bezakonja, od varanja, od otimanja… Od presvlačenja političkih dresova, trgovanja, demagogije… Od „ja tebi, ti meni, on nama…“ Većina njih bi sa ovom većinom koja krije pred svojom decom ono – nemam, isto onako prevrtala najmanje paketiće u radnji, da se „nisu snašli“. A možda ni za te najmanje ne bi imali.

Nisu se oni snašli, oni samo nisu imali obraza. Al’ neko to od gore vidi sve.