Kad ti otmu domovinu…

Autor :Ljiljana Pavlović

Srbija na raskršću istoka i zapada. Tas na vagi, ali prevage nema. Izgubljeni među putokazima i demagogijom, pamti li još ko čemu smo stremili? Jesmo li rođeni u Evropi, pa bila ona istočna ili zapadna? Ili smo samo Balkanci? Jesmo li feudaliste, monarhisti, komunusti, demokrate, liberali, autokrate, globalisti… ili bezimo od dvega? Taman kada se ukaže neki znak i svetla tačkica, od straha od nepoznatog, šta nas čeka na kraju tunela, zavlačimo se još dublje u mrak. I tonemo zbog predrasuda, neznanja, nedoslednosti, kukavičluka, poltronstva, podaništva.. Nebeski narod! Spas tražimo u juče, čekamo da danas samo prođe, a sutra… sutra je unapred izgubljeno.

Moj je pradeda službovao u selu. Na državno jasle. Kada se vlast promenila, kao sirotinju, oterali ga. Pašićevci. Doveli svoje, a onda se čekalo da se krug okrene za 360 stepeni.

A moj deda, kao bivši žandarm Kraljeve vojske Jugoslavije, nakon ’45. bio je pozvan da u jednoj varoši bude komandir Narodne milicije Jugoslavije. Nije prihvatio, iako je i on, kao i otac mu, ostao sirotinja. Nije to bila ona, njegova Jugoslavija. Čekao je da se vrati kralj, poštujući zakone zemlje u kojoj se nije rodio.

Moji su roditelji veći deo života proveli u doba socijalizma. Bratstva i jedinstva. Sa jednom platom, bez straha od gubitka posla i gladi, podigli su nas, dvoje dece. Onda smo svi zajedno izgubili svoju domovinu. Od Vardara pa do Triglava. Zauvrat su stigli ratovi, hiperinflacija, podele… Strah nam je postao nerazdvojni drug – da će sutra opet neko zapucati, da će nam opet neko uzeti i to malo zemlje što nam je ostalo zbog gladi za vlašću i moći i svega onoga što to nosi.

Onda je stigla demokratija! I evo, već tri decenije vijamo se sa njom. Dođe na dohvat ruke, a mi, sa tri decenije konstantnog omalovažavanja humanog i svesnog u čoveku, korak po korak u intelektualnom smislu taman smo dostigli nivo feudalnog kmeta. Ono što nam je nekada bilo dodatno, sada nam je osnovno. Započinjemo biznis sadnjom plastenika, kupovinom kultivatora, ili sa 2.00-3.000 evra dok strane investore, investiramo sa desetak? Sigurna radna mesta zamenjena su ugovorima na određeno, pp poslovima, gazdama kod kojih nema bolovanja, praznika, ni onih 3×8. Osam sati rada, osam odmora i osam spavanja. I to pet dana u nedelji.

Moje je dete sa dvadesetak godina promenilo već više domovina. Niko ni te generacije nije pitao koju bi oni želeli da zadrže za sebe. Moju zemlju u kojoj sam rođena, oduzeli su. Kao i njoj.

Valjda je oduzimanja onoga do čega nam je bilo stalo, a mi nismo umeli da branimo, bilo i previše. Lakoverni i povodljivi. Gaženi i ponižavani, i uporno poslušni. Neodgovorni prema onima koji su nam je ostavili u nasleđe za buduće generacije.

Ja ću, poput mog dede, zanavek žaliti za mojom zemljom. U onoj kada smo manje-više svi bili jednaki, za razliku od nekih kasnijih, koje su nam nametnuli. No, izgleda da su stasali neki novi klinci koji ne žele da se osvrću unazad. Nemaju oni, većinom, za čim da žale što je ostalo iza njih. Konačno neki žele da gledaju u budućnost. U budućnost od koje neće strahovati, kao što smo mi. Neko mora reći ne onima koji izrabljuju, onima koji misle da je neko njihovo vlasništvo. Ne, radu na „crno“, ne radu sa dva slobodna dana u mesecu, ne radu sa kupljenim diplomama, ne nepotizmu, ne partijskim moćnicima i poltrončićima, ne korupciji… Ne, ovom dehumnizovanom društvu i, konačno, ne onom – nek ima za leba. Neko mora zauvek staviti tačku na ono prethodno, kao bolje, zbog toga što se ne živi juče, već danas i sutra i svakog narednog dana.