Kako nam ide oživljavanje sela?

Tekst je objavljen u fb grupi Volim Surdulicu – o stanju na selu, nad kojim se ozbiljno treba zamisliti. Posebno nadležni.

Da li su za propadanja sela krivi ljudi koji se ne vraćaju, ili je malo i država odgovorna? Za ovu temu smo se odlučili nakon odgledanog dela emisije na nacionalnoj televiziji u kojoj je bilo reči o selima u jugoistočnoj Srbiji. Gost beše „relevantni“ sagovornik koji je inače zaposlen u jednom od mnogobrojnih zavoda, agencija, komesarijata. Narativ koji preovladavaše u emisiji: mladi ne žele da se vrate na selo, eko sela su budućnost, razvoj digitalnih sela za „digitalne nomade. Zapitali smo se: Koga vi to zasmejavate?

Nije ovo usamljeni slučaj. Godinama slušamo o tome kako bi trebalo da razmišljamo o povratku u ruralne sredine. Kada nam to govore, objašnjavaju da je život tamo zdraviji, hrana je proverena, mirnije je. I kao po pravilu, mladi su krivi što se ne vraćaju. Neko bi pomislio da su naša sela savršena, da su kuće u dobrom stanju, putevi dobri do svakog zaseoka, struja, voda, sve to ima, ovce čekaju ograđene, domaćinstva su oformljena, prodavnice su tu blizu, ambulanta, škola, međumesni prevoz, sve to funkcioniše… Šta čekaju mladi, neka pakuju kofere i pokret.
Nije uopšte tako. Selo je decenijama zanemarivano, a u ovo naše, jugoistočno, se nije ulagalo, niti će. Voditeljka u pomenutoj emisiji optimistički govori o nekom domaćem hlebu, kajmaku i siru, a ja se mislim da li je realna i zna li ona koliko je složeno doći do nekog mlečnog proizvoda kakvog ga ona zamišlja?!
Kada bi se neko odlučio da ode u selo koje pominju u tim kulturno-zabavnim emisijama u kojima se desetak puta pomene fraza „briga o selu“, na koji način će da obezbedi svojoj deci obrazovanje? Čime će i kojim putem da ode do najbližeg većeg mesta? Šta je sa socijalizacijom mladih i odraslih? S kim će u selima razbijenog tipa, ta porodica koja ode, da se sutra druži? Šta je sa redovnim zdravstvenim pregledima, potrebom za zubarom, da ne pomišljamo o zdravstvenom problemu koji iziskuje hitno medicinsko zbrinjavanje.
Medijska javnost ne sme da kaže da je država ta koja je zakazala i da uprkos postojanju Ministarstva koje se tobože brine o selu, situacija u ovim našim selima je katastrofalna. Umesto tih sela spominju se neka digitalna. I učinjeni su ogromni napori da se privuku, pazite sad – digitalni nomadi! To su oni koji dolaze iz belog sveta da uživaju u prirodi dok lupaju po tastaturi svojih lap-top računara. Kao što nas ubeđuju u blaženstvo koje nam nudi feng-šui, joga, veganstvo i ostale moderne novotarije, sada će da nas uče da u svakoj štali, kokošinjcu, na plastu sena instaliramo „WI-FI“ odašiljače da bi digi-nomad mogao da „daunlouduje“ sliku kokoške koja je upravo snela jaje.
Naterao bih svakog ko kritikuje i optužuje narod za propast sela, da svojim ličnim primerom pokaže, da prvi ode u selo, da pošalje svoju decu, pa tek nakon godinu dana da održi predavanje i da nam govori o blagodetima koje ona nude. Ali ne u ona vojvođanska, već u ova ovde zaboravljena.