„Delišes“ – polazna tačka uništavanja Vladičinog Hana

Jednom rečju, nije se htelo sa vrha države da se uspe. Mrcvarenje i dugogodišnje potkradanje je bio koncept. Domaći igrači neuki i nekompetentni,“ kaže Zoran Đorđević, jedan od bivših direktora DP PK „Delišes“, o neuspelom procesu privatizacije.

Autor: Lj. Pavlović

U kom su preduzeću u Vladičinom Hanu radnici sa početkom transformacije društvenog u privatni kapital, nakon petooktobarskih promena, doživeli težu sudbinu, teško je odrediti. Možda je to bio Poljoprivredni kombinat „Delišes“, najveće preduzeće u hanskoj opštini, čijim je propadanjem slomljena „kičma“ varoši, u privrednom, kadrovskom i svakom drugom smislu. Najveći sponzor kada se bilo šta radilo i gradilo i najveće preduzeće sa preko 1.250 uposlenih i skoro još toliko kooperanata, samo u hanskoj opštini, ne računjaući ceo Pčinjski okrug i susedni, Jablanički, Nišavski. U njemu je radilo po više članova iz iste porodice, često i po dve generacije jedne. Propadanje „Delišesa“ za Vladičin Han je značilo dolazak na tržište nekih drugih dobavljača i u trgovini gde se trošio gro zarađenog novca iz cele opštine i slivanje u nečije, tuđe džepove. Za zaposlene agonija i gubitak egzistencije za stotinak porodica. Iseljavanje.

Za najvećeg proizvođača hrane na Balkanu, izvoznika, propala dva tendera i dve aukcije, pa preostalo – daj šta daš

Ptivatizaciju hanskog kombinata je nova, demokratska vlast, započela po novom zakonu, a hanski proizvođač hrane, sa epitetom najvećeg proizvođača na Balkanu, tržištu je ponuđen putem tendera. Tada su izgleda samo retki naslućivali da će se sve odvijati po već osmišljenom scenariju. Sa distance od oko pola veka i sada, sa konačnom slikom učinka privatizacije na Vladičin Han, jasno je da je ono što je stvarano decenijama bilo namenjeno nekim interesnim grupama, međusobno povezanih, i u toj igri politika je bila samo pomoćno sredstvo. Do krajnjih granica se obezvređivala imovina fabrika, i prodavalo za badava. Na pitanje zbog čega je propala privatizacija u „Delišesu“, pa neminivno na kraju i samo preduzeće otišlo u stečaj, Zoran Đorđević, jedan od bivših direktora kaže:

„Jednom rečju, nije se htelo sa vrha države da se uspe. Mrcvarenje i dugogodišnje potkradanje je bio koncept. Domaći igrači neuki i nekompetentni. Razvlačenje 10 godina i na kraju prodaja po 10 puta manjoj ceni. Ko su ti stručnjaci – ministar Veselinović, predsednik Tenderske komisije i predsednik Vlade, Cvetković,“ kaže Đorđević za Vesnik017.

Upravna zgrada

Dva neuspela pokušaja prodaje putem tendera. U martu 2003. godine jedina ponuda Dragoslava Vukanovića, vlasnika novosadskog preduzeća „Vukanović“, nije prihvaćena „zbog nekompletne dokumentacije“, bio je zaključak lokalne Komisije za tender, sastavljene od predstavnika svih organa „Delišesa“, političkih stranaka i sindikata. Tada počinje i prava noćna mora za zaposlene, kojima su plate uveliko kasnile. „Sezona radova na plantažama i imanjima kooperanata je kasnila, a poslovodstvo nije bilo u mogućnosti da probleme uspešno reši,“ zabeležile su Večernje novosti tada. Čekala se pomoć države, a „spas“ u vidu predloga da se započne prodaja po sektorima je došao iz Agencije zaprivatizaciju, koji su bez pogovora prihvatili Upravni odbor i rukovodstvo hanskog proizvođača hrane. Već tada, radnici više od godinu dana nisu primili platu. Sa prosekom od 4.130 dinara, hanska opština je bila na začelju u Pčinjskom okrugu po primanjima, što će se nastaviti s godinama koje su dolazile.

U junu 2003. godine Fabrika sokova sa 259 radnika na aukciji je ponuđena po početnoj ceni od 120 miliona dinara, Pak- centar za tri, gde je bilo 30 uposlenih, Fabrika kaše i koncentrata sa 110 radnika za 100 miliona i Fabrika za konzerviranje voća i povrća, Fabrika slaloleda i krema sa hladnjačom i pratećim magacinom, sa 35 zaposlenih, za svega 35 miliona dinara. Obaveza kupaca bila je da preuzme sva 634 radnika. Prvo je prodat Pak- centar, fabrika za pakovanje zrnastih i praškastih proizvoda Saši Jagurinovskom iz Skoplja, za 5,1 milion dinara. Ostali sektori su sačekali 11. jun. „Delišes“ se suočava sa još jednim neuspehom, ali u ovom slučaju propalom aukcijom, nakon čega, ono što je ostalo, a tu su bile i dve savrmeneo opremljene fabrike, sa HASAP sistemom, izvoznici, ide na prodaju putem prikupljenih pisanih ponuda kupaca. Po principu, ko šta da.

Prve prodaje, nova nada i obećanja „aviona, kamiona…“

„Ganš mul“ iz Izraela 28. juna 2003. postao je vlasnik Fabrike sokova za 69 miliona dinara. Iako je još bilo pet ponuda za ostale sektore, ni jedna više nije prihvaćena. Ponuda Ortačkog društva „Soko“ iz Vranja od 120 miliona dinara samo za Fabriku sokova, koliko je iznosila početna cena na licitaciji, nije prihvaćena bez garancija banke. Pored njih, bilo je interesanata i za ostale fabrike – DOO „Nini“ iz Niša za Fabriku sokova i ponuda tadašnjeg uposlenog u preduzeću, Slobodana Jovanovića za Fabriku kaše i koncentrata. Kako je tada objasnio Dejan Stanković, predsednik Komisije za prikupljanje pisanih ponuda, ona Izraelaca je prihvaćena, kao nekog sa kim je „Delišes“ sarađivao dve godine unazad, sa ponuđenim bogatim socijanim programom ne samo za zaposlene, već i njihove porodice. Izgradnja vrtića, rešavanje stambenih problema pa čak i pomoć lokalnoj samoupravi. U drugom krugu, prema rečima Dragana Stankovića, jednog od tadašnjih direktora, tri pisane ponude su odbijene, jer su zaintetesovani tražili otplatu fabrika na više godina, što je Agencija odbila jer je takav vid prodaje bio nepovoljan za poverioce „Delišesa“. Novi dogovor je bio davanje u zakup preostalih delova, ali i Plantaže.

Nekada su kamioni danima čekali ispred „Delišesa“ na isporuku sirovine

Od velikih planova, investiranja u sokaru i otvaranje pivare po holandskoj tehnologiji izvesnog Efraima Polaka, predsednika kompanije „Carmel foods“ i zadržavanje svih radnika, kao i dovođenje novih, ostalo je „mrtvo“ slovo na papiru. Najesen su stigle i nove „gazde“. „Evro metal“ iz Smedereva je postao zakupac Plantaže na 10 godina, a ubrzo i vlasnik najstarije celine, Fabrike za konzerviranje voća i povrća, uz koju je išla i hladnjača i Fabrika za proizvodnju sladoleda i krema. Hotel „Turist“ je 2003. godine ponuđen zakupcima za 60.000 dinara, a mašinska radionica za svega 12.000 ili manje od tri prosečne plate u hanskoj opštini, koja je bila najsiromašnija u Pčinjskom okrugu, ali i u Srbiji.

U prehvaljene jagode ne idi sa velikom korpom

Oko 600 preuzetih radnika, na samom početku su bili razočarani minimalcem. Pređašnji poslodavac, „Delišes“ nije uspeo da namiri obaveze prema dobavljačima, ali i radnicima, pa su počela utuženja. Od privatizacije u opštinsku kasu do tada se nije slio ni dinar, podaci su Branka Milosavljevića, koordinatora za privatitaciju SO Vladičin Han.

Krajem godine „Delišes“ gubi Fabriku mleka, koja je kod Kulske banke bila pod hipotekom, sa pedesetak radnika. Tamo je nekada prerađivano devet hiljada tona mleka godišnje u pasterizovano i vitaminizirano, jogurt i kiselo mleko, različite vrste sireva i kačkavalja. Fabriku je Kulska banka pazarila za oko 92 miliona, plativši oko dva miliona više od iznosa hipoteke, koja je sa 47 narasla na 90 miliona , a procenjena vrednost fabrike bila 139 miliona dinara.

Pred kraj 2003. godine činilo se da će nekadšnje fabrike ipak preživeti turbulentno vreme tranzicije i nastaviti tamo gde su stale pre promena u zemlji. Od privatizacije „Delišess“, ili onog što je ostalo od njega, trebalo je da se slije 141.600.090 dinara. Umedjuvremenu je i „Nektar“ kupio fabriku kaše i koncentrata za 50,5 miliona dinara i preuzeo 113 radnika. Svima su ponuđena radna mesta, bez obzira na stručnu spremu, u proizvodnji fabrike. Sa „Evrometalom“ su pak počeli problemi, zakupcem Plantaže, ali i naručiocem uslužnih poslova u Konzervi, koji nije obezbedio posao angažovanim radnicima niti isplatu zarada.

Pocetkom 2004. godine poslovodstvo „Delišesa“ je sa Agencijom za privatizaciju dogovorilo obustavu prodaje jedinog preostalog od ukupno sedam nekadašnjih sektora, prodatih ili izdatih u zakup. U pitanju je Trgovina i ugostiteljstvo gde je preostalo oko 200 radnika. U to vreme oni beleže 25 neisplaćenih zarada i neizmirenih pripadajućih poreza i doprinosa, a sudski izvršitelji popisuju imovinu i to trgovine.

Štrajkovi na dnevnom redu X šansi kupcima i konačni krah

Osim u radnoj jednici „Nektara“, proizvodnja nije pokrenuta ni u jednom privatizovanom sektoru. Nezadovoljstvo radnika raste i pritisak na opštinski sindikat i rukovodstvo. Traže raskidanje ugovora sa kupcima koji nisu ispunili ugovorne obaveze po pitanju isplate kupoporodajne cene, pokretanja proizvodnje kao i isplate zarada. Formiran je štrajkački odbor koji je uputio dopis Ministarstvu za privredu i privatizaciju. Agenciji , Ekonomskom institutu i lokalnoj Skupštini i traže hitno sprovođenje socijalnog programa, restrukturiranje preduzeća, povezivanje radnog staža i isplatu zaostalih zarada. Takođe i reviziju svih postupaka prodaje nepokretnosti „Delišesa“.

Počinju raskidi ugovora, najpre sa „Evrometalom“, sporazumno, zatim sa izraelskom kompanijom koja nikada nije uplatila novac za kupljenu Sokaru, sa Pak-centrom zbog nepreuzimanja svih radnika…

„Naša kompanija je prodavana po delovima, bez prethodnog deobnog bilansa. Nije izvršena ni adekvatna procena kapitala. Kupovana je na licitacijama ko da više, a ispalo je ko da manje. Onda je većina kupaca htelo da izigra ugovore, pa se sa njima teramo po sudovima, kod Agencije za privatizaciju i ostalih institucija,“ ovako stanje opisuje Ljubiša Mijajlović za Novosti, ko zna koji direktor po redu za prethodnih godinu dana, u maju 2004. godine, ili nešto više od godinu dana kada je Tenderska komisija, na čelu sa tadašnjim ministrom poljoprivrede, Draganom Veselinovim, odbila jedinu ponudu. Sada se kod Maršićanina, novog ministra za privredu i privatizaciju, nakon Vlahovića, čekalo na restrukturiranje i isplatu socijalnog programa za većinu od 960 preostalih ili vraćenih radnika.

Tek u septembru stižu 15 od traženih 27 miliona dinara, za restrukturiranje preduzeća i pokretanje proizvodnje u Konzervi. U decembru iste, država sa oko 50 miliona dinara uspeva da radnicima, tačno za njih 1.239 poveže radni staž od aprila 2002. do kraja 2003. godine. U maju 2005. od 870 uposlenih, 626 uzima socijalni program, za šta je država izdvojila oko 124. 603.000 dinara. U avgustu sa pet miliona dinara subvencija Ministarstva poljoprivrede, „Delišes“ pokreće proizvodnju sokova i čeka novu aukciju.

Sve ostalo je ponavljanje istorije. Novi krahovi, štrajkovi, smene direktora, ucene radnika da povuku izvršenja , ukoliko žele socijalni program, besparica i gladovanje. Neki su, poučeni sindikalistima, tužili državu u Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu. Drugi su čekali i tek pre dve-tri godine dobili neku crkavicu. Po sistemu – već viđeno, još dve aukcije, 2006. su propale. Trgovina i ugostoteljstvo su prodati za ban-badava, „Niniju“ iz Niša. Pre par godina je „Nektar“, koji i danas radi u Vladičinom Hanu sa daleko manjim brojem radnika s početka privatizacije, kupio i Fabriku sokova, deo Plantaže i Konzervu. Niko od skoro 1.239 radnika nije dobio akcije zbog dugogodišnjeg procesa retrukturiranja. Niti u „Delišesu“ niti u bujanovčakoj „Hebi“, bivšoj fabrici koju je „Delišes“ podigao.

Čitaoci koji žele da podrže rad našeg portala to mogu da učine uplatom na dinarski žiro-račun.
PODACI ZA UPLATU
Primalac: Portal Vesnik017, Sime Pogačarevića 12, Vladičin Han
Svrha upalte: donacija
Broj računa: 205-423569-81

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.