Od domaćina do beskućnika za samo jednu noć

Sa desne obale Jovačke reke klizanjem tla, pokrenutog sa vulkanskih kupa, Oblika i Grota, izbrisano je sve što je priroda vekovima stvarala, ali i ljudi. Prirodna katastrofa kakva se retko viđala, za razliku od današnjih, sve češćih, prouzrokovanih i nemarom ljudi.

Pre 46 godina, u noći između 17. I 18. februara na petanestak kilometara južno od Vladičinog Hana, brdsko-planinsko selo, Jovac zahvatilo je klizište. Katastrofa koja je pogodila 11 od ukupno 16 mahala u njemu, u ovom kraju nije zabeležena. Sa desne obale Jovačke reke klizanjem tla, pokrenutog sa vulkanskih kupa, Oblika i Grota, izbrisano je sve što je priroda vekovima stvarala, ali i ljudi. Prirodna katastrofa kakva se retko viđala, za razliku od današnjih, sve češćih, prouzrokovanih i nemarom ljudi.

Dobrivoje Stošić (66) rođeni Jovčanin, nastanjen u susednom selu, Stublu, i nakon više od četvrt veka, svega se seća kao da juče bilo. U to vreme, kao student u Skoplju, samo što je došao u posetu roditeljima, ocu, Trajku i majci, Nadi. Oko pola noći ga je probudila buka i svetlo baterijske lampe. Komšija ga je, priseća se, probudio vikom da izlaze iz kuće.

„Probudila me vika da izlazimo napolje – er su nam kuće propale. Kada sam izašao iz sobe video sam da se plafon u susednoj prostoriji odvojio. Napolju me je sačekao jos veći šok. Tamo gde je nekada bio ravan put, zjapile su pukotine od 100-150 metara. Brdo je ječalo, zemlja se valjala kao da je guraju ogromne građevinske mašine. Nikada neću da zaboravim jezivo pucanje i obrušavanje ogromnih bukvi…“ kaže Dobrivoje.

Tu noć su Jovčani proveli pod vedrim nebom, na kiši i hladnoći. Svako je pokušavao da spase ono što može iz domova koje je „gutala“ zemlja. Stošići su uspeli da izvuku stoku iz štale na kojoj su se zidovi pognuli. Dobrivoje se priseća da je svinju vezao za neko drvo da uspaničena životinja ne bi pobegla i upala u neku provaliju, koje su zjapile sa svih strana, dok je pokušavao da iz kuće spasi još po nešto. Kada se vratio, kaže, zajedno sa drvetom preplašena životinja je skliznula stotinak metara niže.

Nesrećnim ljudima još tokom noći je počela da pristiže pomoć iz susednih sela, rođaka…Već oko četiri časova izjutra, stigle su i jedinice Teritorijalne obrane i naložili evakuacij stanovništva na još uvek nezahvaćeno područjue, ali stihija se širila iz sata u sat, pa su opet izmešteni. Došla je i vojska. Sve dok se brdo uz seosku reku nije obrušilo i za sobom povuklo ogromnu količinu zemlje i stena koje su pregradile korito, tlo se nije smirilo. Za šest-sedam dana klizeća masa koja je sa sobom povukla kuće, štale pa i seosku crkvu, čiji se krov kasnije još dugo mogao videti iz vode, stvoreno je Jovačke jezero.

„Potresi su trajali nekoliko dana, a taj prvi udar je uništio najveći deo sela, tako da nismo mogli da prepoznamo mesto gde smo rođeni i odrasli. Nisu nam ostale ni fotografije, da posvedoče o nekadašnjem životu u selu. Svako je gledao da spase živu glavu i nešto imovine. Sreća u ovoj tragediji je što niko nije stradao,“ kaže on.

U toj nesreći priroda je, ipak, nešto i poštedela. Na uništenoj zemlji ostalo je seosko groblje. U ono vreme kamere RTS-a, TV Skoplja i dr. beležile su strahote koje se zadesile 58 porodica. Neke ekipe su, kaže Dobrivoje, ostale par dana, sve dok i poslednja kuća nije nestala u utrobi zemlje.

Jovačanima, koji su za samo par sati postali beskućnici, cela zemlja je pritekla u pomoć. Nekadašnja Jugoslavija. Raseljeni su na području susednog sela, Stubla. Uselili su prazne kuće, ili se smestili tamo gde je bilo mesta. Već jula naredne godine obezbeđeni su im placevi u istom selu gde je stvoreno Novo, ali često i zvano i Jovačko Naselje.

„Dobili smo projekte i materijal za izgradnju od države, tadašnje Jugoslavije. Radove smo sami izvodili. Moja porodica za oko godinu i po dana je osigurala jednu sobu i preselili smo se u svoj novi dom, koji smo kasnije polako završavali, kao i većina, gde i danas živim sa suprugom, Vitkom,“ završava priču naš sagovornik.

Na Jovačkoj reci sagrađena je brana. Hanski poljoprivredni gigant, „Delišes“, četiri godine nakon stihije, 1981. cele je godine poravnavao teren, a kasnije je na 28 hektara podigao voćnjak. Nakon komasacije, zemlja je vraćena vlasnicima. Oko 500 hektara koja su do 1977. godine pokrivale šume i obradivo zemljište u Jovcu, od one sudbonosne noći niko više ne koristi.

Neko vreme za lokalne turiste Jovačko jezero sa 1,5 kilometara dužine, 200 metara širine i dubine od oko 10 metara, predstvaljalo je atrakciju tokom leta. Mnogi su se ipak samo brčkali u plićaku, jer je „odnelo“ dosta života neiskusnih plivača. Nekoliko godina, 2000-ih, bilo je i zanimljiva destinacija izviđača i skauta iz inostranstva.

Već duže vreme na obalama uraslih močvarnim biljem okupljaju se samo ribolovci. Pored ovog, Velikog ili Jovačkog, tu se nalazi još pet manjih urvinskih jezera koja su zbog specifičnosti nastanka stavljena na spisak Inventara geonasleđa Srbije. Predstavljaju i spomenik prirode, pod drugim stepenom zaštite na ukupnoj površini od 53 hektara. Bogata su florom i faunom, gde obitavaju i strogo zaštićene vrste poput barske kornjače i dugonogog mrmoljka, kao i vodene perunike, crvenog noćurka, plivajuće resine…

U Jovcu su nakon klizišta, sa suprotne strane reke, ostale četiri mahale. U njima sada živi mali broj starijih meštana.

Fotografije: sa sajta opštine Vladičin Han