Dan generacija slomljenih krila

Autor: Ljilana Pavlović

Na današnji dan nekada se slavio Dan mladosti, uz sletove. štafetu… Na sreću, još uvek postoje generacije koje ga se sa nostalgijom sećaju. Kažu, generacije slomljenih krila, Jugonostalgičari…Sećaju se zemlje u kojoj nikog nije bilo briga ko je ministar bilo čega, ko je bio predsednik predsedništva, dok nas, navodno, nisu doveli pred vrata Evrope u čijem smo predvorju još uvek, a u kojoj smo uveliko već tada bili, pa smo dobili i premijere, iliti ministra ministara,kojima se sada svi bave. Veliki, snažni, poštovani, slobodni…U svakom smislu. Danas je sramota prisećati se Jugoslavije kada se, na žalost, osećaj srama izgubio za sve što to je normalno.

I mnogi od nas, deca te zemlje oduzete na silu, danas smo zaboravili na nju i tadašnji život, pritisnuti sadšnjim, koji naša deca, niti njihova, nikada neće odoživeti.

Ipak, neki su se setili…“Dragi građani ranije Jugoslavije, ona nije bivša za nas koji smo se rodili, školovali i odarsli u njoj. Vas Velike a sitne narode i narodnosti razumem, kompleks osećaja male vrednosti nema leka. Čestitam vam Dan mladosti, jer i ja sam bio mlad. Srećan jedan od rođenadana drugu Titu. U ime svih nas iz pedeset i neke,“ stoji na fb profilu Zorana Đorđevića Vrapca.

A onda se ređaju šezdeset i neke, sedamdeset i neke. Osamdeset i neke nema. One, u onom predugačkom predvorju ispred vrata Evrope još uvek čekaju zaglavljeni između dava sveta. Devedesete i dvehiljadite već su pronašle prečice, mimo mračnog predvorja i one su već uveliko u Evropi. I tamo, kažu, u njoj, oni žive naše nekadašnje živote. Ne spavaju bukvalno na klupi u parku i da ih niko ne dirne, ne čekaju tamo crveni pasoš raširenih ruku sa YU oznakom, ali žive Jugoslaviju u malom, ne pitajući da li si Srbin, Hrvat, Bosanac, kad čuješ „naš“ jezik…

Foto: pixaby