Prvo su došli po novinare…

Autor: Nina Pavlović

Sećate li se novinarstva? Da, i meni često nedostaje. Nekada objektivno, istraživačko novinarstvo zamenila je parada kiča, šunda i senzacionalizma. Neretko, po naslovnim stranama ne možete zaključiti da li se radi o novinama ili pornografskim časopisima. Voajerstvo tabloida toliko je rasprostranjeno da bi se moglo zaključiti da je glavni problem čitavog društva, koja javna ličnost se provokativnije obukla, više novca potrošila ili bila promiskuitetnija. Zbog propagiranja ovakvih tema, mladima uzori postaju kriminalci i starlete. Otuđeni od stvarnog sveta,  kao najveće dostignuće vide – učešće u rijaliti programima.

Kako smo došli od Ribnikarove „Politike“ do pukog senzacionalističkog novinarstva? Gde smo to tačno pogrešili?

Ali, da se sve ovo ne bi svelo na govoranciju u stilu „O pokojniku sve najlepše“ pogledajmo u kakvom je stanju danas.

Živimo u doba lažnih vesti. Kao slepi poklonici globalizma i mi pomno pratimo svetske trendove. Srbija je postala pravi izvoznik lažnih vesti. Monitor evropske komunikacije 2018. godine, Srbiju smešta na treće mesto u Evropi prema uticaju lažnih vesti. „Bolji“ od nas na ovoj „prestižnoj“  listi su Češka i Rumunija. Na naslovnicama  pet glavnih  tabloida koji kreiraju javno mnjenje, portal Raskrinkavanje izbrojao je čak  1.172 lažne vesti u 2020. godini. Samo na naslovnim stranama!

Prema izveštaju Reportera bez granica (RSF worldpressfreedomimdex) Srbija se u 2021. godini po slobodi medija nalazi na 93. mestu u svetu, od 180 zemalja. Ispred Srbije se nalaze čak i neke afričke i južnoameričke zemlje, poput Burkine Fasao, Trinidada i Tobaga i Surinama.

Prema gore navedenom istraživanju, Srbija je okarakterisana kao zemlja sa „slabim institucijama koja je lak plen lažnim vestima, širenim od strane senzacionalističkih medija koji uživaju podršku vlade“.

UNS navodi da je u preiodu od 1991. do 2001. godine čak 39 radnika srpskih novinskih agencija ubijeno, kidnapovano ili nestalo. Svedoci smo da je u Srbiji pravda za novinare spora ali, zato, nedostižna. Ubistvo dopisnika „Večernjih novosti“,  Milana Pantića još uvek nije rasvetljeno, dok u slučajevima Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije više od dve decenije sudstvo zakazuje.

O ćutanju nemačkih intelektualaca u vreme nacizma, jedan pastor je napisao pesmu opisujući stanje uma naroda u to  vreme  – Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao, jer nisam bio komunista… Kada su došli po sindikalce,  nisam se bunio, jer nisam bio sindikalac. Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.

I dok svi mi ćutimo nestaju i poslednji ostaci davno upokojenog srpskog novinarstva. Kada su došli po novinare nismo se bunili a onda… Onda nismo imali predstavu šta se uopšte dešava.