Dani Beliševa ostaju bez Beliševčana

Pre nekih petanestak godina grupa ljudi, davno iseljenih iz Beliševa, odlučila je da se seti svojih korena i „oživi“ selo kroz obeležavanje lokalne slave. Doneli su odluku da se okupljanje održi dan pre seoske slave, Duhova, s obzirom na to da je svetkovina uvek ponedeljkom a dan pre toga su svi slobodni, ne računajući one koji su slavu još uvek slavili, te su bili zauzeti pripremama. Uz blagoslov škole „Vuk Karadžić“ iz Stubla, pod čijim je okriljem radila istoimena osmogodišnja škola u Beliševu, ustupljen im je objekat za organizovanje proslave. Organizatori su uredno slali i pozivnice. Da li lokalnom, malobrojnom staračkom stanovništvu, ne zna se, jer je malo ko svečanosti prisustvovao, ali zasigurno se zna – onima koji više ne žive u selu, onima koji su postali neko i nešto, tamo negde, van rodnog sela… A da su Beliševčani dali mnogo poznatih imena u svetu obrazovanja, medicine, prava itd. to niko ne može da ospori. Štaviše, jedno je od sela u hanskoj opštini koje je ovom društvu „iznedrilo“ najviše magistara i doktora nauka.

Uz grupu, čija je ideja bila da se selo „oživi“ na jedan dan, pod laskavim sloganom „Dani Beliešva“ stali su mnogi Beliševčani, najviše iz Vranja, gde su se prvenstveno naseljavali šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a zatim, i iz Vladičinog Hana. Neki su, možda, dolazili da budu viđeni, neki da vide. Neke je dovela nostalgija za detinjstvom, školskim danima, precima, za kućom koja se davno urušila, za selom koje je umrlo a, neke,  prosto, želja da vide ljude.

Da se razumemo, ni po čemu se Beliševo ne razlikuje u odumiranju od bilo kog hanskog ili srpskog sela, tamo negde, u nekoj zabiti, ispod nekog brda. Ostalo desetak staraca, skoro svako sam u kućerku, sa svojom nevoljom. Ono što Beliševo razlikuje od 90 odsto sela u hanskoj opštini je istorija i pomenuta inteligencija. Znam da će mnogi sporiti tu činjenicu, ali nije bitno, mislim da imam pravo na dozu pristrasnosti kao Beliševčanka pa će mi, valjda, i oprostiti.

Eto, i ja nisam shvatala značaj istorije sela iz koga potičem dok su nam dedovi bili živi koji, ako nisu poznavali istorijske činjenice, ono su barem znali ljude, ko je čiji, ko je od koga potekao, čija beše ona zaparložena njiva koju odavno niko ne obrađuje i temelj kuće zarastao u korov… I  ja sada prevrćem stranice Vikipedije i nailazim na podatak, na koji sam i sama iznenađena, da je Beliševo veoma staro naselje koje je u srednjem veku bilo u sastavu srednjevekovne srpske župe, Inogošte. Pod vlast osmanskog carstva  je palo u proleće 1455. godine, a po popisu iz 1519. imalo je 25 kuća. Beliševčani su učestvovali u bunama protiv Turaka u Vlasinskom ustanku, od 1689-1690. godine. Nakon ustanka i  turske odmazde, život se u selu ugasio.  Oko 1735.  iz Klajića, sela u opštini Lebane,  šest-sedam porodica se doselilo. Nakon Berlinskog  kongresa, Beliševo ulazi u sastav Kneževine Srbije a kasnije i Kraljevine. U samostalnoj Srbiji selo je imalo status opštine u okviru Poljaničkog sreza, Vranjskog okruga. Opština je 1884. godine obuhvatala još 10 okolnih sela i imala 450 kuća i skoro 3.500 stanovnika. Od 1910. godine Opština Beliševo obuhvata: Bačvište, Belanovce, Jovac, Kacapun i Ravnu Reku. Samo selo imalo je 825 žitelja u 126 domova. Beliševčani su ratovali u Prvom i Drugom balkanskom ratu, Prvom i Drugom svetskom. U ovom zadnjem, na obe strane, sa velikim žrtvama od bugarske okupacione vlasti. A žrtve, posle toliko decenija ostale bez spomen obeležja.

Crkva , Svetog Đorđa, podignuta je 1927. godine, na temeljima stare. Tu su i kapela i seosko groblje. Osnovna škola otvorena je 1902. godine i pohađali su je đaci i iz susednih sela. Nastavnici i učitelji varoški su stanovali po kućama meštana. Sadašnja, savremena zgrada sa kuhinjom, podignuta 1978. godine. Iste je asfaltiran put i počeo da saobraća autobus. Radila je i Mesna kancelarija. Nekada je bilo i zdarvstvene ambulante. Prodavnica u Beliševu od vajkada je postojala. Selo je udaljeno oko 13 kilometara od Vladičinog Hana i dvadesetak od Vranja. Nalazi se na 623 metara nadmosrke visine, nekada imalo reku i brojne vodenice, nepregledne hrastvove i bukove šume, plodno zemljište, uzorane njive, posađene bašte, voćnjake, stoku i – ljude. Što bi se reklo, bog mu sve dao! Ljudi radili u fabrikama i vraćali se kući autobusom, kolima,  obrađivali zemlju i čuvali kućno ognjište.

Zbog migracije stanovništva, škola u Beliševu je zatvorena srednom dvedesetih godina. „Jedinstvo“ počelo da redukuje linije da bi u poslednjoj deceniji prošlog veka autobus potpuno ukinulo. Nije se moglo do posla, do škole u Stublu ili Hanu, do lekara… Nestajalo je jedno po jedno posle škole, izuzvev obećanja u predizbornim kampanjiama, a na kraju i prodavnica. Došla neka nova vremena, sa starim akterima, u nekom novom odelu. Tu je negde  zamro i onaj slobodarski duh  Beliševčana, potomaka ustanika protiv Turaka, Solunaca, partizana ili, neko će reći, četnika. Da li je neko  podigao glas protiv umiranja sela i protiv onoga što je čekalo preostalo stanovništvo – zaborav?

„Dani Beliševa“, sa tzv. kulturno-zabavnim programom i sve više gostiju od domaćina, traju i dalje, uz sve muke dolaska po izlokanom putu. Nema više slave u porodičnoj atmosferi. Kada Duhovi prođu, pitam se da li nekog pohode duhovi prošlosti da ga priupitaju  – šta nam to bi sa selom?