Da li nam je post isčistio i dušu?

Autor: Lj. Pavlović

Praznici su nekada okupljali porodice i prijatelje iz jednog jednostavnog razloga – da se u toplini doma sa dragim ljudima vide i ispričaju uz hranu koju su delili. U retkim tenucima kada se nije radilo i prilikom za iskreno druženje. Možda su oni zbog toga i nastali. Mnogo se toga od tog vremena promenilo. Prvenstveno mi.

Ceo život obična je raja postila, više-manje. Stoga i strogi post o praznicima, većini nije teško padao i dolazio je kao nešto sasvim prirodno. Na kukuruznom hlebu i uz njega šta se ima u kući. Znalo se i da samo gazdinske kuće jedu pšenično, sirotinja samo za svetkovine, pa je logično i da je tako bilo i sa mrsnon hranom. Najveća čast za praznike i okupljanje rođaka većini bila je banica. Za one koji su zaboravili lokalni izraz, to je pita sa domaćim korama i sirom. Samo za slave i veće praznike, našlo bi se i meso na stolu. I oko toga se nije pravila nikakva drama.

Čak bi i božji ljudi prekršili post ponekad. Pričao mi deda koji je služio kod jednog popa, kako ga je za sofrom uhvatio na doručku uz kajganu sa suvim mesom. „Oprostiće Bog,“ rekao mu je, i na tome se završilo. Od brojnih mudrosti iz poslanica sa velikih ekrana raznih patrijarha pamtim samo jednu. „Greh na usta ne ulazi, već iz njih izlazi,“ poručio je u jednoj od njih patrijarh Pavle.

E, sad… U opštoj histeriji proteklih tridesetak godina o nacionalnoj svesti i jedinstvu, veri, tradiciji, porodičnim vrednostima i savremenih zakona i načina života, u rascepu između istoka i zapada, pitam se da li je post garant dobrog pravoslavca? Srbina? Čoveka? Gde se tu uklapaju tradicionalne vrednosti uz sadašnjost bez morala? S kojim pravom neko nekome zaviruje u tanjir? Je li u duhu pravoslavlja osuđivati? Čak i onda kada nekog koga ovaj novi vid fanatizma, sa primesom srednjeg veka, ostavlja ravnodušnim, a ipak je čovek. Ko nije promenio svoj uobičajeni režim ishrane za post, za razliku od onih koji su se do juče prežderavali i nisu imali mere ni u čemu? Da li su veći hrišćani i ljudi, ako su se za tih par nedelja odricanja od mrsne hrane fizički „prepolovili, a jezik i duša im ostali isti? Otrovni i pogani. Gramzivi. Isti oni koji će prvog dana nakon pričešća, prionuti na ražanj i gajbu piva, dok ih preko taraba „gledaju“ gladna usta?

Ipak smo svi mi božja deca i oprostiće Bog. Mene lično brine kao nekog ko ne posti, iako na granici vegetarijanca, hoće li oprostiti i onima, nobokomponavim, alavim na tuđu nesreću, iako poste? Ogrezlim u pakosti. U odnosu na njih, oprostiće i meni valjda, ateisti su veći vernici. Dosledni sebi.