Gde nam je empatija?

Gledam pre par dana „S Tamarom u akcji“, epizodu koju su naši Hančani već nekoliko dana najavljivali na svojim fb. Ekipa pomaže porodici iz naše opštine. Prvi kadrovi mi ništa ne govore. Ne znam koje je selo u pitanju, ko je momak u invalidskim kolicima sa vidnim ožiljkom na glavi. Pleni vedrinom. Gimnazijalac. Pojavljuje se devojčica koja, umesto njega, kuca po tastaturi kompjutera, a zatim i majka i onda spajam kockice o kome se radi.

Porodica Mladenović, iz Gornjeg Jabukova koju je zadesila velika tragedija. Dečaku je sa godinu i po dana pao motor na glavu, na koji je pokušavao da se popne. Teške povrede je preživeo, ali je zauvek ostao vezan za invalidska kolica. Paraplegičar. Otac mu je preminuo pre par godina. Kažu, žive od Aleksandrove tuđe nege i pomoći i porodične penzije. Tu je sa njima i starija sestra, Jadranka, sa troje dece koja se razvela i ona jedina u porodici radi.

Kuća ozidana, neomalterisana,  bez vode i struje, bez kuhinje i kupatila. Jedan šporet na drva u celoj kući i oskudan nameštaj. Da im nije komšija, nažalost niko ne reče kako se zovu, sedeli bi u mraku a vodu bi nosili sa nekog izvora. Nema ni kanalizacije. Nisam shvatila da li su do tada živeli u njoj, ili staroj, čatmari, nedaleko od nove. Sa njima živi i baka, Milunka, verovatno očeva majka.

Uobičajena slika za Tamarine emisije. Sreća i neverica porodice. I suze. Suze devojčice, mislila sam najmlađe sestre, ali, valjda, Aleksandrove sestričine. Ne na početku emisije. Na kraju. Kada ulazi u kuću i vidi šta je urađeno. I te suze su najčešće u ovim emisijama. Dečje… puste ih onda kada bi trebalo da budu najsrećnija. Mislim da one najviše bole. Njih same i ljude koji imaju empatije, bar malo. Onda kada dobiju uslove za život dostojne svakog ljudskog bića, što je za mnoge nedostižni san. Tada isplaču svoju tugu…

Mladenovići su dosanjali san o normalnim uslovima za život zahvaljujući profesorkama Gimnazije „Jovan Skerlić“ u Hanu, prvenstveno, Ružici Stojanović, kao i Dušanki Stanković i školskim drugovima dečaka, učenicima druge godine, čija je ideja bila da prijave Aleksandrovu porodicu za emisiju „S Tamarom u akciji“. Iako se praktično i ne znaju, jer je, kako se moglo čuti u emisiji, Aca sve vreme školovanja proveo uz mobilni telefon. Kompjuter nije imao. Dobio je laptop od Opštine. Sada.

I, kad smo kod pomoći, simptomatična je, bez obzira u kom se mestu odvijala radnja emisije, inertnost lokalnih vlasti. Svi se oni ispojave kada ekipa stigne. Do tada, kao da za ove napaćene ljude niko nije želeo čuje. Ne mislim na neku, možda, jednokratnu pomoć, ili bilo šta drugo već, ovu pravu. Da ljudi žive kao ljudi. Da li neko iz vlasti zna kako je živeti bez struje i vode u 21. Veku sa detetom invalidom? Da li im ovakve porodice kvare sliku o idiličnom životu, sopstvenom, u izobilju i blagostanju u koje nas ubeđuju da i mi živimo, a većina jedva sastavlja kraj s krajem? Neki žive i mnogo teže.

Praznici su nam pred vratima. Vreme praštanja i darivanja. Treba li oprostiti zatvaranje očiju pred ovakvim sudbinama? Pitam se u kakvo smo se to društvo pretvorili? Gde je humanost, gde je svest društvene zajednice, gde je obraz, znamo li još šta je to savest, razlikujemo li uopšte dobro i zlo kada smo svakodnevno pretrpani lažnim i namerno pogrešno interpretiranim činjenicama, izopačenostima društva… Dokle egoizam može da ide? I, imamo li ikakgvog oprvadanja kada hladnokrvno gledamo tuđu patnju?