Neki novi klinci protiv fabrike straha

Autor: Nina Pavlović

U Srbiji protesti nisu novost. Godinama gledamo ljude na ulicama—jedni se bune protiv vlasti, drugi protiv opozicije, treći protiv nepravde koja ih je lično pogodila. Ali ono što se danas dešava širom zemlje nosi drugačiju energiju. Ovi protesti nisu ni partijski, ni ideološki. Ovi „neki novi klinci“ ne bore se za fotelje, mandate ili političke bodove. Oni se bore protiv sistema koji strah koristi kao svoje osnovno oružje.

U malim sredinama, gde su veze među ljudima čvrste, ali su moć i kontrola još čvršće, ucene su način funkcionisanja. Posao zavisi od lojalnosti. Perspektive zavise od ćutanja. Strah se koristi da bi se osigurala poslušnost – strah od gubitka radnog mesta, od propuštene prilike, od toga da ćeš biti označen kao „neposlušan“ i zauvek isključen iz igre. Upravo protiv toga danas ustaju mladi u Vladičinom Hanu, ali i studenti širom Srbije.

Njihova poruka je jasna: ne žele da žive u društvu u kojem se ćutanje kupuje pretnjama, a poslušnost nameće ucenama. Ne zanima ih da li je na vlasti jedna ili druga politička opcija, jer problem nije samo u tome ko sedi na vrhu, već u celokupnom sistemu koji opstaje na zastrašivanju. Njihov bunt nije klasična politička borba – oni traže dublje promene. Hoće društvo u kojem niko neće morati da bira između dostojanstva i egzistencije.

Zato su ovi protesti važniji nego što se možda čini. Oni su znak da dolazi generacija koja odbija da prihvati pravila igre koja su nametnuta decenijama. Fabrika straha, koja je do sada efikasno proizvodila ćutanje, po prvi put nailazi na ozbiljan otpor. I taj otpor raste.

Zato nas ti neki novi klinci danas pozivaju da stanemo uz njih, čistih namera. Njima ne treba korist, već podrška. I zato je na svima nama da nas bude što više, da jasno stavimo do znanja da nećemo živeti u društvu u kojem se ćutanje nameće kao jedina opcija. Fabrika straha može opstati samo ako je svi prihvatimo kao neizbežnu. A ovi klinci su dokaz da to više nije slučaj.