U dve opštine Pčinjskog okruga – Surdulici i Vladičinom Hanu, postoji samo jedna – Mlekara „Veličković“, u surduličkom selu, Alakincu. Ne računajući „Belanovu“, nekadašnju „Delišesovu“ mlekaru u Hanu, sada vlasništvo kupca iz Bugarske, koja proizvodi sireve na bazi biljnih ulja.
Proces tranzicije početkom ovog veka zbrisao je sa tržišta brojne fabrike mleka. One koje su opstale u
privatnom sektoru, svakodnevno „pritiskaju“ poskupljenja repromaterijala, nestašice mleka jer nam je i
stočni fond, iz istih razloga, sve manji, kao i nelojalna konkurencija iz garaža i podruma. U dve opštine Pčinjskog okruga – Surdulici i Vladičinom Hanu, postoji samo jedna – Porodična mlekara „Veličković“, u surduličkom selu, Alakincu. Ne računajući „Belanovu“, nekadašnju „Delišesovu“ mlekaru u Hanu, sada vlasništvo kupca iz Bugarske, koja proizvodi sireve na bazi biljnih ulja.
„Mlekara „Veličković“ posluje već 25 godina. U svom asortimanu imamo preko 20 proizvoda. Pored
polutrajnog mleka, radimo pasterizovano, kompletan kiselo-mlečni program – jogurt, kiselo mleko pavlaku, kao i maslac i različite vrste krem sireva i sireva, u manjim pakovanjima, namenski, za vojsku i MUP Srbije, kojih nema na širem tržištu,“ kaže Milan Veličković, vlasnik ove porodiične fabrike.
Na lokalnom tržištu može se naći njihovo polutrajno mleko, zahvaljujući čemu nestašica ove
osnovne životne namirnice nikada nema u kraju. Takođe i mrvljenog sira, onog pravog, od mleka. Ostali
proizvodi namenjeni su tržištu na severu, a pre svegu Beogradu, za hotele.
Veličkovići u svojoj porodičnoj fabrici dnevno prerade 3,5 tona mleka. Kapaciteti su veći, ali decenijama
nepravedna politika prema proizvođačima je uzrokovala smanjenje stočnog fonda. Od pre neko
vreme, kako kaže naš sagovornik, pojavio se i otkupljivač sa Zlatibora, preskočivši pet orkruga
poznata po preradi mleka, pa samim tim, trebalo bi, i po proizvodnji i završio na jugu zemlje, koji već odavno kuburi sa govedarstvom.
„Smanjili su nam otkup za 300 litara dnevno, na području surduličkog sela, Jelašnica. Otkupna cena je ista, kao i kod nas, ali im obećavaju krave i ko zna šta još. Ja sam proizvođačima ponudio cenu od 100 dinara i plaćanje nakon prodaje finalnog proizvoda, što ne prihvtaju“ objašnjava on.
Ljudi se kaže kolebaju, još uvek ima onih koji veruju praznim obećanjima, ne razmišljajući da li je neko
sa Zlatibora došao samo zbog profita, ili zbog sopstvenog interesa.
Država je nedavno povećala otkupnu cenu mleka, posle opominjućih nestašica, tako da sada iznosi 60 dinara i još 15 dinara premije, za proizvođače koji imaju više od dva grla. Veličković kaže da se
raduje tome i što će seljak malo da živne, jer nikada veća cena mleka nije bila. Smatra da ćemo
sa enetgentima nekako da izađemo na kraj, ali da će hrana biti veliki problem.
„Cene repromaterijala rastu u nedogled. Alumijimske folije za brik su poskupele za 70 odsto, sirovo
mleko za 50 odsto, kao i sve ,uostalom, od 30 do 50 odsto, a plate su u isto vreme uvećane za pet do 10
odsto. Ako si do pre par meseci mogao da kupiš 30 jogurta, sada ćeš, sa ovakvim cenama,
kupiti 20. Mislim da će ljudi s vremenom sve manje da kupuju i na kraju će prestati, pa će cene
neminovno početi da padaju,“ kaže on.
Ukazuje i na nelojalnu konkurenciju, radionice po garažama i podrumima koje prave sireve i
kačkavalje i prodaju ih ugostiteljima, za 50 dinara po nižoj ceni, od onih regularnih. Ugostitelji ih kupuju bez provere kvaliteta , a za to vreme nadležni ne reaguju.
Vlasnik mlekare „Veličković“ kaže da od njihove fabrike zavisi 250 proizvođača i 14 uposlenih, među
kojima su i njegovi, sin, Miloš i ćerka, Milica, oboje ekonomisti, poznavaoci više stranih jezika, koji su mu desna ruka u vođenju firme. Porodica kontinuirano ulaže u usavrašavanje proizvodnje kroz saradnju sa stranim stručnjacima i ulaže u tehnologiju. Oni u svakom trenutku mogu da pređu na proizvodnju sokova, ali ne žele da gase porodični biznis i ugroze one sa kojima sarađuju više od dve decenije. Pored surduličkog područja, mleko otkupljuju i u hanskoj opštini.
„Tri puta nedeljno otkupim dnevno po tonu mleku u hanskoj opštini i Jelašnici, u surduličkoj. Najveći
prozvođač u Lepenici nam usporučuje dnevno po 150 liztta, na području Bačvišta prikupimo oko 200
litara, gde ljude gaje po jednu ili najviše dve krave, ali ima sitnih uzgajivača u još par brdskih sela i u
ravničarskim, Polomu, Prekodolcu, Žitoradu,“ kaže Momčilo Miljković, otkupljivač.
Milan Verličković dugi niz godina je bio predsednik Skupštine Regionalne privredne komore iz Leskovca. Više nije. Ovaj čovek ima redak dar neposrednosti i otvorenosti. Objašnjava da je neretko dolazio u sukob sa ljudima koji su bili na visokim položajima u oblasti poljoprivrede, pa čak i sa ministrima, jer nisu poznavali realne potrebe srpskog seljaka, posebno na jugu Srbije. Podvlači, umesto da su u ministarstvu pravili programe za dodelu krava stočarima, oni su predviđali kupovinu laktofriza, muzilica i dr. a mišljenje ljudi sa iskustvom nisu uvažavali. Sada je stočarstvo, sa sve proizvodnjom mleka, kao usotalom, i celokpna poljoprivreda, tu gde jesu. Umesto da smo razvijali sosptvenu proizvodnju, mi smo subvencionisali strance, uvozimo poljoprivredne, ali i druge proizvode sumnjivog kvaliteta i gušimo sopstvene proizvođače porezima i nametima.
Čitaoci koji žele da podrže rad našeg portala to mogu da učine uplatom na dinarski žiro-račun.
PODACI ZA UPLATU
Primalac: Portal Vesnik017, Sime Pogačarevića 12, Vladičin Han
Svrha upalte: donacija
Broj računa: 205-423569-81