Žene, majke, kraljice, carice…srećan vam 8. mart, sutra je novi dan

Autor: Ljiljana Pavlović

Načitasmo se danas o borbi za prava žena, zbog čega se slavi 8. mart, o položaju slabijeg pola danas, ali i načestitasmo. Mi, novinari, kao i političari, često dođemo u situaciju da moramo da prenosimo ono u šta ni sami ne verujemo, ali iz različitih razloga. To je pro forme radi, zbog čitanosti, ili u pokušaju edukacije. Mada, ko još mari za edukaciju kada nas, npr. ovih dana preokupira „rat“ na internetu – Breskvica ili Teya Dora i predstojeći protesti s tim u vezi na 9. mart. Ima li smisla u takvom društvenom raspoloženju podsećati ikoga na značaj štrajka tekstilnih radnica u Čikagu za jednaka prava žena, ekonomska, politička i socijalna u „muškom svetu“ i da obeležavanje 8. marta nema nikakve veze sa kupovinom karanfila, tiganja koji fali u kući, brendiranih parfema za elitnije varijante, a ni kolektivnog đipanja po birtijama?

Kada bih bila licemer, rekla bih da ja nikada nisam bila deo toga. Ali, jesam, i te kako, kao što se može videti iz priloženog. Prva kolektivna proslava Međunarodnog dana žena kao i, mislim, poslednja u skraćenom „sazivu“, ali i ona postkolektivna. Valja reći da je bilo još koje, kada je bilo povoda, a ne samo pukog provoda. Ako je nešto od toga imalo veze sa borbom za ženska prava, u našem, ili da se ipak ograničim, u mom slučaju, bio je to bunt. Prvi 8. mart, kolektivni, kao osobe koje su tek zakoračile u svet odraslih, vezan je za period kada smo kao neposlušni početnici odbili da se pridružimo jednom gratis izletu – mitingu. O tome ste već čitali na ovoj stranici i samo ću, u evociranju uspomena na dobrodošlicu u poslovni ili svet politike ili politikanstva, reći da tada tri meseca nismo dobili platu, ali ni topli obrok, pa su naš odlazak na posao finansirali naši očevi i majke ili supružnici. I to je bilo iz inata, da bar i mi malo „čapnemo“ budžet. Neke su bile kao pravo na poslednji obrok samilosti osuđenika na smrt, kada nas je još samo kratko vreme delilo od gubitka radnih mesta i svega onoga što to donosi ne samo nama, već i našoj deci i porodicama uopšte, koje sam, valjda, propustila.

Postkolektivno osmomartovsko okupljanje, možda, da onima koji nam nisu ponudili nikakvu alternativu, za razliku od nekih sličnih slučajeva, pokažemo da ipak živimo i da mrvice koje su nam udeljivane sa, inače, zajedničkog stola koji nisu, uostalom doneli iz svojih kuća, možemo i sami da priuštimo. Jer, za 20 godina dobijali smo na „kašičici“ od svega što je za druge bilo iz kutlače, ali bi o praznicima, po principu muža škrtice, ruku pod ruku, nasmejani izlazili u svet, jer javnost je javnost, a četiri zida priča, za sebe. Umesto tiganja, preko potrebnog umesto zagorelog, parfema za malo suptilnije, ili vaučera za mali odmor za one prefinjenije, sa jednim bez ikakvog razloga, omrznutim karanfilom koji dele stranački aktivsti u nedostaku sindikata i sindikalista, boraca i za prava žena. Nama je, u slučaju samoorganizovanja, bilo dovoljno dobro raspoloženje bez obzira na aranžman od veštačkog cveća na stolu.

Koliko je žena, majki, kraljica, carica…nesvesnih da su danas dignute na pijedestal, neupućeno da je njihov dan? Verovatno nebrojeno. Onih koje u nekoj udžerici, u nekom dalekom seocetu, sve dok su ih noge držale, radile na tuđem ili svom imanju za koru hleba i džak krompira, da se preživi, i ne znajući da se eminentni stručnjaci pretrgoše da im nađu rešenje za sigurnu starost, koju će, ako ne njihove generacije, dočekati barem ove naše, ili naše dece… Koliko samohranih majki bez posla, koje strepe da će im hranitelji uzeti ono najdraže, onih sa javnih radova koje statistika, iako zna da rade svega par meseci, ponosno evidentira kao uposlene, koliko onih koje padaju po pogonima stranih ili, nije isključeno, domaćih investitora, koje rade a ne mogu da satave kraj s krajem, vulkanizerki, traktoristkinja, kamiondžijki, da i mi budemo rodno senzitivni, rudarki koje, opet, mi iz sveta novinarstva, iz udobnosti redakcija, slavimo i hvalimo na velika usta? Zašto da ne – 25 po tuđoj z….ci nije ništa?

I na kraju, bilo bi neobzirno ne dotaći se samog profila novinarske ličnosti, sa sve profesijom, možda jednom od najnesolidarnijih, što ume da godi onima najjednakijima među jednakima. U takvoj atmosferi nije iznenađujuća (ne)pristrasna podela na podobne i nepodobne, umesto na neku drugu klasifikaciju, svojstvenu svim profesijama. Znate one moje četnike, nemce i partizane, sa namerno napisanim malim slovima. Stoga, kada već uz po neku cvećku crvene boje obeležavamo sećanje na one koje su se borile da budemo ravnopravne, danas dostra otrcana fraza zbog prečeste eksploatacije, moram da kažem da kao jedina novinarka koja radi u ovoj varošici sa čak odlično očuvanim palanačkim duhom, ali samo u nekim sferama društva, ne osećam blagodati te vekovne borbe. Izopštena iz zvaničnih javnih događanja, a već po drugi put na dan koji se obeležava u znak ravnopravnosti žena, što je sasvim suprotno od onog što predstavlja ravnopravnost žena i naziva se diskriminacija.

Zato žene, majke, kraljice, carice…neke ste možda i pronašle formulu da svih 365 dana u godini budete i mnogo više od toga i srećan vam 8. mart. Ja, kao samohrana majka, a posebno kao novinarka i kao deo istog društva, eto, još uvek nisam, pa ni na ovaj dan. Svesna posledica napisanih reči, prošlih, sadašnjih i budućih, i reči i ovoga drugog.