Život samohrane majke, koja se u trenutku kada je izgubila supruga, suočila i sa teškom bolešću deteta

Autor: Ljiljana Pavlović

„Mama uzmi 6.000, čuvala sam ih za tatu, za lečenje,“ gest je bolesnog deteta koji je Gordanu Božilović naterao da nastavi da živi za svoju decu.

Majka zvana hrabrost – Gordana Božilović (55). Samohrana majka, jedna od mnogih, nevidljivih za društvo. Sa dve kćeri. Život se celoj porodici naglavačke promenio 2011. godine, kada se starija devojčica razbolela, a za samo par meseci nakon toga, preminuo joj je i otac, glava porodice Božilović.

„Sve se izdešavalo odjednom. Kristina (32), starija ćerka se iznenada razbolela. Rekli su stenoza krvnih sudova. Ubrzo se i suprug razboleo i izgubili smo ga za samo par meseci. Preminuo je 4. marta 2012. godine. Sve što sam u tim danima želela je da i ja umrem. Nisam jela 20 dana,“ priča Gordana, glasom kao da govori o vremenu, ali on puca i izdaju je oči pune suza kojima ne da da skliznu, pogleda uprtog u daljinu.

Ko zna kako bi se sve završilo, da je iz takvog stanja nije trgla upravo Kristina, kada je majci dala 6.000 dinara.

„Na moje zaprepašćenje, donela mi je 6.000 dinara. Rekla je da ih je uštedela i čuvala za očevo lečenje. Tada sam sebi rekli – nikada neću pasti, boriću se i živeti za njih,“ kaže Gordana.

Kroz kakve je sve muke prošla sa decom, to samo ona zna. Nakom Draganove smrti, ubrzo i njegova majka preživljava moždani udar, pa ova žena preuzima brigu i o svekrvi koja je uz to imala i oba slomljena kuka.

„Sedam godina sam čuvala nepokretnu svekrvu, obilazila još jednu staricu tri puta dnevno i čuvala jedno dete. Motivacija da mi mlađa ćerka upiše fakultet nije mi dala da stanem. To je od malena bila njena želja, a kada smo izgubile Dragana, rekla je da nikada neće moći da ode na studije. Odvratila sam joj – hoćeš! I tako je i bilo. Aleksandra (26) je završila inženjerski mendžment i sada je na master studijama,“ veli naša sagovornica.

Ova žena ima 27 godina radnog staža u bivšem Poljoprivrednom kombinatu „Delišes“. Suprug je radio u „Slogi“, nekadšnjoj drvnoj industriji. Sa devojčicama je nakon njegove smrti živela od porodične penzije, od 14.800 dinara, i onoga što je zarađivala negovanjem starice i deteta. Nakupilo bi se oko 40.000 dinara. Dodatna zarada bila joj je branje pečuraka, dok je u plasteniku sadila sve što je mogla, da ne kupujju ništa. Ipak, ostala je nedovršena kuća koju su sa suprugom počeli da zidaju 2008. godine. Pre toga su živeli u staroj, bez kupatila. U novoj, 2012. godine pomogao joj je novinar iz Vranja, čijeg se imena ne seća, i uz pomoć donatora je opremljeno.

„Prvi plastenik sam dobila preko izbeglica, moja zemlja, njihov plastenik. Ovaj sada, osam metara dužine, dobila sam od HELP-a. Neophodan mi je bio kultivator, da imam čime da obrađujem zemlju. Međutim, nije moglo. Zbog bolesnog deteta, konkurisala sam za rekonstrukciju kuće i prošla. Tako su nam postavili fasadu sa izolacijom, oluke i izbetonirali dve staze pored kuće, koje su nedostajale. Kupili su nam i frižider, dečji krevet, francuski ležaj, trosed i šest stolica,“ kaže Gordana.

Velika je to pomoć za njenu porodicu. Na pitanje da li joj nešto nedostaje, odgovara – sve imam, ne treba preko hleba tražiti pogaču. Međutim, onda kada nije imala ništa, udovica, sa bolesnim detetom, a živela bez sigurnih prihoda za iole pristojan život, niko se nije setio da jednoj samohranoj majci treba – posao.