Ćutanje nije mir, ćutanje je ropstvo

Autor poznat redakciji

Svi verujemo u neko bolje vreme. Samo što nas već godinama ubeđuju da ono dolazi sutra. Posle sledećih izbora. Posle sledeće investicije. Posle sledeće pobede. Posle još jednog strpljenja. A život se ne živi sutra. Život prolazi danas.

Dok čekamo to bolje vreme, navikli smo se na ono na šta normalan narod nikada ne bi smeo da se navikne. Navikli smo da afere dolaze i odlaze, a da odgovornost nikada ne stigne. Navikli smo da se podigne prašina taman toliko da prekrije neku drugu priču. Navikli smo da se istina razvlači, dok ne izgubi svaki oblik.Navikli smo da se šokiramo tri dana, ljutimo sedam i zaboravimo za mesec. Kao da živimo u državi bez završetaka. Pojavi se afera. Otvori se pitanje. Obećaju se odgovori. Pokrene se buka. I onda zavlada tišina.Toliko puta ponovljeno da više ni ne pitamo kako se priča završila.

Navikli smo da ono što bi u ozbiljnoj državi izazvalo ostavke, istrage i odgovornost, kod nas postane još jedna vest koja polako sklizne u zaborav. Navikli smo da posao traži vezu. Da konkurs ima pobednika, pre nego što je raspisan. Da se prvo zapošljavaju rođaci, kumovi, prijatelji i partijski „vojnici“. Navikli smo da mladi odlaze. Navikli smo da najbolji odlaze. Navikli smo da oni koji ostaju, polako spuštaju kriterijume kako bi preživeli. Navikli smo da preživljavamo, umesto da živimo. I što je najgore, navikli smo da nenormalno nazivamo normalnim.

Nekada je narod od vlasti tražio odgovornost. Danas se od naroda traži vernost. A to nije isto. Vlast nije država. Stranka nije država .Predsednik nije država. Ministar nije država. Država smo svi mi. I upravo zato nijedan čovek ne sme biti veći od institucija, zakona i građana.

Ali mi uporno ponavljamo istu grešku. Ne branimo principe. Branimo ličnosti. Ne merimo rezultate. Merimo odanost. Ne pitamo da li je nešto tačno. Pitamo ko je rekao. A trebalo bi da bude obrnuto. Nije važno ko govori. Važno je šta govori. Jer istina ne postaje laž ako je izgovori protivnik, niti laž postaje istina ako je izgovori onaj koga podržavaš. Ne pitaj ko govori. Pitaj da li govori istinu.

Tu se čovek seti Radoja Domanovića. Pre više od jednog veka napisao je knjigu „Vođa“. Mnogi su mislili da piše o svom vremenu. Danas se čovek nehotice zapita da li je pisao o svakom vremenu u kojem ljudi prestanu da postavljaju pitanja. U njegovoj priči narod slepo prati vođu kroz trnje, kamenje i ponor. Ne zato što vođa vidi put. Već zato što oni odbijaju da pogledaju. To je genijalnost priče.

Problem nikada nije bio samo slep vođa. Problem je bio narod koji je pristao da zatvori oči. I zato najveća opasnost za jednu zemlju nije loš političar. Njega je lako zameniti. Najveća opasnost je narod koji prestane da razlikuje lojalnost od razuma. Narod koji svaku kritiku doživljava kao izdaju. Narod koji navija, umesto da razmišlja. Narod koji traži spasioce, umesto institucija. Jer kada građani prestanu da kontrolišu vlast, vlast počinje da kontroliše građane. I tada demokratija ostaje samo reč.

Na kraju, pitanje nije ko je danas na vlasti. Pitanje je zašto smo toliko puta dozvolili da nas ubede da bez njih ne možemo. Zašto smo poverovali da su pojedinci veći od države? Zašto smo pristali da budemo podanici kada bi trebalo da budemo građani. Mnogi veruju da će bolje proći ako ćute. Možda ponekad i prođu. Na kratke staze. Ali istorija nikada nije pamtila one koji su ćutali. Pamtila je one koji su imali stav i hrabrost da ga izgovore.Takvi su često nepoželjni, jer svaka vlast više voli poslušnost nego pitanja. A upravo su pitanja ono što čuva jedno društvo od mraka.

Zato, Srbijo, ne pitaj samo ko te vodi. Pitaj kuda ideš. Ne pitaj ko govori. Pitaj da li govori istinu. Ne boj se vlasti koja se menja. Boj se vlasti koja se navikla da ostaje. Jer nijedna država nije propala zato što su građani postavljali previše pitanja. Propadala je onda kada su prestali da ih postavljaju. Neka se čuje i glas juga. Neka se čuje svaki grad, svako selo i svaki čovek koji zna da može bolje. Jer ne sme da važi:„Što južnije, to tužnije.“ Ne u zemlji koja pripada svima.Ne u zemlji u kojoj svako dete zaslužuje jednaku šansu. Nemoj da jednog dana, kao Domanovićevi putnici, stigneš na ivicu provalije i tek tada shvatiš da niko nije gledao put.

Zato, otvori oči. Progovori kada vidiš nepravdu. Pitaj kada nema odgovora. Ne plaši se da misliš svojom glavom. Ne plaši se da govoriš. Jer vlast se nikada nije plašila poslušnih. Plašila se ljudi sa stavom. A narod koji ćuti pred očiglednim, ne čuva mir. On samo odlaže trenutak kada će cenu ćutanja platiti njegova deca. Jer put u provaliju nikada ne počinje prvim korakom. Počinje prvim ćutanjem.