Gladna godina i kuka i motika

Na babine gorke suze kako će da preguraju gladnu godinu, jedan od njih je nemilosrdno govorio „će bude kuka i motika“. Ne ona figurativna, kada se nezadovoljan narod digne, već ona kada gomile ljudskih trupala vuku i bacaju na gomile, zajedno, u istu raku.

Autor: Lj. Pavlović

Nakon posleratnog perioda, 1951. Ili ’52. godine, izmučen narod u Jugoslaviji zadesila je velika suša, koja nije zaobišla ni naš kraj. Ostalo je sprženo seme u pooranim njivama i prekopanim baštama rukama seljaka. Žuljevite šake grčevito su se i te godine držale pluga koji je vukla stok, i motike. Ne sluteći da su bacili poslednje što imaju u parče jedinog bogatstva – zemlju. Da ostane jalovo. Ne zbog nemara i nerada, no prirode. Surove i ćudljive. Onakve kakva će za neko vreme postati i ljudska nadmoć nad njom, ali i nad samim ljudima.

Pričala mi majka, koja je u porodici rasla sa još dvoje dece, da je tada nastupila velika glad. Ono što su im roditelji kod seoskih gazdi kulučili, za šaku brašna, da se pregura do ubiranja letine, nije moglo da nahrani troje dečjih usta, a kamo li da pretekne za zimu. Dojilje su, veli, jele nezrele one šljive sa džanarika, velike i meke, nekako deformisane i izborane, da ne izgube mleko ili sažvakane davale bebama. Jesen se bližila, kada se hrana skladišti po ambarima i podrumima, a te su godine ostali prazni. I za zimu, i za narednu setvu.

Seoske gazde nisu mnogo marile za predstojeću glad. Znoj sa njihovih čela nije kapljao pod nemilosrdnim sunčevim zracima od jutra do mraka, za šaku brašna. Preseci u ambarima kod njih nikada nisu ostajali prazni. A bilo je ponešto i u ćupovima. Na babine gorke suze kako će da preguraju gladnu godinu, jedan od njih je nemilosrdno govorio „će bude kuka i motika“. Ne ona simbolična, kada se nezadovoljan narod digne, već ona kada gomile ljudskih trupala vuku i bacaju na gomile, zajedno, u istu raku. Dosoljavajući so na ranu ženi kojoj su polugladna deca, nejaka i nedužna što su se rodila u takvom svetu, pomagala da opstanu na omanjenom imanju.

Gladnu godinu su nekako pregurali. Jugoslaviji je stigla humanitarna pomoć u hrani iz Amerike. Od majke sam prvi put čula za izraz „Trumanova jaja“, paketa koji se sadržao od jaja u prahu, mleka u prahu, brašna, šećera i dr. koje su dobijali. Kuka i motika njenu porodicu je zaobišla, u svakom smislu.

Seljak, brzo zaboravi nedaće čim se ozelene njive. Nema vremena da se osvrće. Gleda u nebo i misli na sutra. Gazde više u svoj džep, negoli u nebo. Slagale u ćup. Kupovale za frtalj zejtina ili šaku brašna njive, radovale se umnoženom stadu stoke, gde se neće ni primetiti ode li neko živinče pod nož. Ne zbog gladi, već meraka.

Ne prođe mnogo, a onog gazdu zadesi nevolja. Puni ambari i podrumi najbolje hrane, obori i njive ne behu dovoljni da mu pomognu. Seća se majka da ih je podilazila jeza od njegovog zavijanja u šumi. Kao u izgladnelog i ranjenog vuka. Bežeći i od svojih u kući, i od drugih. Da ga ne gledaju takvog, dok ne ode Bogu na istinu. Bez kuke, ali je motika čekala.