I zamislite, tako sve do penzije…

Autor: Lj. Pavlović

Kada je većina nas u kolektivu, početnika, ostavila za sobom prvu kalendarsku i radnu godinu, jedan kolega zaključi – i zamislite, tako do penzije. Zaokruživši posao u medijima kao jednu manje-više pravu liniju, oivičenu ustaljenim redom i kalendarom događaja . Ređali su se početak školske godine, pa 8. septembar, godišnje dodele nagrada dobrovoljnim davaocima krvi, početak sezone prerade voća u „Delišesu“, godišnji planovi proizvodnje u preduzećima, vakcinacija dece po kalendaru „Batuta“, početak takmičarske sezone u „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“, kada je to bila svar zaljubljenika, a ne dila i prljave zarade…

Bilo je to vreme kada se odlazilo u institucije i fabrike, gde se nije znalo za dres-kod, a dočekivala vas gospoda, koju je uz (ne)propisanu odeću, činio i stav. Kada se nije govorilo – znaš li ti ko sam ja? Međutim, i te kako se znalo sa kim se razgovara, uz obostrano uvažavanje. Kada se na pitanja odgovaralo konzicno, bez mantri, kloniranih gestikulacija.

Ustaljeni tok stvari poremetio bi neki kamen temeljac za ambulantu, zgradu mesne zajednice, otvaranje radova na izgradnji kanalizacije, vodovodne mreže, proširenje fabrike, sijaset manifestacija. Zaista se činilo da će život teći ustaljenim tokom i da su nas slagali da je zanat lokalnih hroničara uzbudljiv i nepredvidiv. Da će nam jedina briga biti kako da na listovima novina isti događaj iz ove, ne liči na onaj iz lanjske godine. Bilo je to vreme bez mobilnih telefona, ali nikada bolje komunikacije sa ljudima. Vreme učtivosti i učenosti.

Moguće da bi bilo – sve tako do penzije, da nije došlo vreme mahanja zastavama i transparentima. Što se više mahalo, sve su glasniji bili oni od kojih se nisu tražili znanje i rad, već poslušnost. Oni koji nisu uhvatili korak sa njima, postajali su sve tiši. Došli su neki dani koje je malo ko razumeo. Još manje, kuda sve to vodi. Vreme tašni i mašni. Zvona i praporaca. Bez znanja i rada. Ali je posla bilo. Ako si dovoljno poslušan, dovoljno glasan kada se deli, jer oni koji najviše traže, najviše i dobiju. I to doba od onog Pekićevog, „Godine koje su pojeli skakavci“, razlikuje se jedino po tamnovanju. Međutim, ako ne skakavci, neke naše godine pojeli su termiti, za kojima ama baš ništa ne ostaje, pa nestade bez traga ne samo – i tako do penzije, već i sve ono civilizovano.