Istinita priča o zloj tetki i parizeru

Autor: Ljiljana Pavlović

Parizer je nenadano ušao u naše živote na velika vrata. Od onog dana kada je naš predsednik pripremio sendvič od pojeftinelog parizera i slike kako naši ministri doručkuju salamicu u čevrt leba sa majonezom. Ni kriv ni dužan, toliko osporavan na društvenim mrežama, ni približno kao mleko sa aflatoksinom, ali i hvaljen, sa nostalgijom kada smo bili bogatiji, a manje bahatiji i rado ga imali na trpezi, a za kojim ćemo, vele neki, i plakati. Sve nešto mislim, ako na fb neki nastave da ga hvale, poput sve nam bliže veštačke intelingencije, parizer bi ubrzo umesto ajvara, sarme ili čvaraka mogao biti proglašen za nacionalni specijalitet. Novije generacije, koje retko probaju i čuveni srpski ajvar, sarmu, pa na kraju i čvarke, dok su zaluđene mediteranskom, tamo nekom kineskom ili libanskom kuhinjom, uz razne semenke i začine sa drugih podneblja koje, ne daj bože nutkaju i deci ko da su ptičice, možda će neko da ih ubedi da je za picu bolje kupiti parizer umesto šunke. Trendovi su čudo, često znaju da nas iznenade, pa i da nas neskromni nauče skromnosti.

Elem, ali jedna nesmotrena rečenica, u mnogo ubeđivanja, bez zle namere, može da napravi mnogo štete. Tako se jednom davno, kada su svi roditelji imali posao, desilo da sam jednoj sirotoj deci zauvek ogadila salamu. Sve je počelo kada su odbili da jedu sendviče sa šunkom. Deca mala,bez svih zubića, šunka malo žilava, a u vrtiću naviknuta na mekanu salamicu. Ubeđivanje i objašnjavanje šta je bolje nikako nije imalo vajde. Sve do onog trenutka kada je njihovo tvrdoglavo odbijanje šunke i naplakivanje za salamom iz vrtića kulminiralo i u besu izgovoreno da – ako neće šunku, onda nek jedu samlevene uši, repove i papke! Nastao je tajac. Dečje razogračene oči su me gledale u neverici, a njiihova majka prekorno. Nikada više mališani nisu zatražili salamu, niti su je probali. Ne jedu rado ni mnoge druge suhomesnate proizvode, a ja imam na savesti da kada ih vide, pred očiima su im i dalje oni moji isprozvani papci, repovi pa i uši.

Iskreno, i meni su često u sećanju, ali pored njih i brazilska govedina, argentinski pilići trkačice, možda i obrnuto, pa onda gnjecava dimljena slanina i ista takva pečenica, za koju je, kada je vladala pomama nabavke iz Makedonije, moja baba pitala “ kakvo vam je ovo meso što ne miriše“, pa roštilj i otkup crknute stoke i, da ne pominjem cenjeno pseće meso u Kini ili negde drugde, ali se dešavalo i u Srbiji… Jednom rečju, većinu onoga što sadrži meso, izbegavam u širokom luku, ne zbog stava lekara, nutricionista, vegetarijanaca, vegana ili ne znam koga, već zbog skepse u to kakva nam se hrana nudi. S tim u vezi, i naš kućni ljubimac, mačak, kada smo u pokušaju da mu alavost utolimo jednim sasvim običnim jeftinim parizerom, koji nema nikakve veze sa onim sa početka priče, inače u duplo većem pakovanju, a po nižoj ceni od nekih uobičajenih, prestao je da ga jede. Već na polovini omota, koji se „rascvetao“ po dužini. Međutim, mačak i dalje obožava ostatke od pileta, ali bez nogica, kljunova i sl. Ne žali se ni na ostake od roštilja, riba… jer posle onog nemilog događaja sa papcima, repovima i ušima, ne pada mi napamet da mu pomenem antibiotike i ušpricanu perad, ribe sa radioaktivnog područja, trihinelu…

Međutim, mačak nema razloga da bije glavu sa domaćim breskvama i krastavcima, kineskim lukom, albanskim paradjzom i sa još što-šta…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.