Kad nepravda postane pravilo – ćutanje postaje saučesništvo – zapošljavanje u DZ

Pisma čitalaca

Autor teksta poznat redakciji

Pišem ovo kao običan čovek.
Kao majka.
Kao radnica i medicinska sestra koja više od dvadeset godina čeka poštenu šansu da radi svoj posao, da živi od svog znanja, truda i znoja.

I dok ja čekam – gledam kako kroz Dom zdravlja u Vladičinom Hanu prolaze konkursi koji su samo kulisa, paravan, predstava za narod.
Na papiru – sve izgleda po zakonu.
U stvarnosti – zakon više ništa ne znači.
Vlada bezvlašće, nepravda i javašluk.

Posao ne dobija onaj ko zna i ume, onaj ko je radio i učio.
Posao dobija onaj koji ima “pravu vezu”, “njihovu” knjižicu, ili prezime koje otvara sva vrata.

Isti scenario, iz godine u godinu.
Stranački i rodbinski povezani kadrovi, često sa sumnjivim diplomama iz Bujanovca, zauzimaju mesta koja pripadaju poštenim, vrednim i školovanim ljudima.
A oni koji su godinama čekali, učili, radili i pomagali drugima – ostaju po fabrikama, na traci, zaboravljeni i poniženi.

To više nije samo nepravda.
To je ruganje.
Otvoreno ruganje svima nama koji smo verovali da znanje i rad još nešto znače.

Danas u ovoj zemlji, u ovom gradu, više se ne gleda ko je sposoban, već ko je “njihov”.
Ako si “njihov” – vrata su ti širom otvorena.
Ako nisi – možeš da sanjaš da te iko pozove, pa makar imao i trideset godina iskustva.

I kad pomisliš da gore ne može – može.
Jer čak ni na papiru više ne pokušavaju da prikažu da je sve po zakonu.
Ne trude se ni da prikriju da je konkurs unapred namešten – jer znaju da im niko ništa ne može.
Znaju da su jači od istine, od morala, od naroda koji ćuti.

Jedan “kolega” je nedavno, bez imalo stida, izjavio da “treba zapošljavati mlade, a mi stari da se više ne nadamo”.
A svi smo završili istu školu.
I svi smo krenuli od istih klupa, sa istim znanjem i istom željom da radimo svoj posao pošteno.
Ali razlika je u tome što neki imaju vezu – a drugi samo veru.

To nije sistem.
To je sramota.
Sramota koja ima ime, prezime i potpis.

Zar smo za ovo učili, za ovo radili, da gledamo kako deca moćnika i kumova bez dana iskustva sede u toplim kancelarijama, dok mi, pošteni radnici, vučemo smene, preživljavamo od minimalca i molimo Boga da nas zdravlje posluži?

Svi ćute – jer znaju da je svaka izgovorena istina opasna.
Ali ja neću da ćutim više.
Dosta je bilo poniženja, straha i tišine.

Kad nepravda postane pravilo – ćutanje postaje saučesništvo.
I zato ovo pišem.

U ime svih nas koji smo pošteno završili škole.
U ime svih koji su čekali svoj red i nikada ga nisu dočekali.
U ime svih koji su radili, ali nisu “njihovi”.

Ovo pišem da se zna da narod nije slep.
Da vidi.
Da pamti.
I da ima onih koji se više ne boje da kažu istinu – pa makar je istina gorča od svega.