Kako se lečimo u provinciji?

Kako se lečimo od ulaska u pandemiju korona virusa? Većina, nikako! Posebno u malim mestima, koja ostaju bez specijalista, kojima fale lekari, fale medicinske sestre, fale kola hitne pomoći, fale termini, fale aprati, fale vozači, fale higijenske rukavice u zdravstevnim ustanovama, fale štapići za briseve i sterilne bočice, fali… Srećom, pa kod većine zdravstvenih radnika u malim mestima ne fali ljudskosti.

U ovom tesktu nećete naći imena, izjave ojađenih ili optuženih, nećete naći ni jedan zvanični podatak institucija ili odgovornih ali, sigurna sam, naćićete sebe. Barem u jednom njegovom deliću.

Kako se lečimo od ulaska u pandemiju korona virusa? Većina, nikako! Posebno u malim mestima, koja ostaju bez specijalista, kojima fale lekari, fale medicinske sestre, fale kola hitne pomoći, fale termini, fale aprati, fale vozači, fale higijenske rukavice u zdravstevnim ustanovama, fale štapići za briseve i sterilne bočice, fali… Srećom, pa kod većine zdravstvenih radnika u malim mestima ne fali ljudskosti.

Skoro sve što dobijamo od zdravstvenog sistema od početka „nove normalnosti“, su redovne mesečne terapije. A ta popularna „nova normalnost“ ne nosi ništa normalno sa sobom, niti može postojati novo „normalno“, za normalne ljude. Sem, što nam se, možda, samo diskretno ukazuju da moramo da se pomirimo sa sudbinom i shvatimo da i ono malo zdravstvenih usluga koje smo dobijali, više nije normalno očekivati.

A tako je to u provinciji već duže. Iako na nas iz prestonice često gledaju sa nipodaštavanjem jer nikako da za sobom ostavimo onaj vekovni epitet siromaštava i zaostalosti, u ekonomskom smislu, naravno, eto, kod nas je „nova normalnost“ odavno nastupila, mnogo pre nego kod njih. Za provincijalce, po mestu življenja, naravno, a ne mentalitetu, još pre korone nije normalno da odu na vreme na redovnu specijalističku kontrolu, nije normalno da dobiju termin za skener onda kada je potrebno, ukoliko se, ne daj bože, neko nije potpuno negde slomio, ukoliko je onkološki pacijent ili nekim slučajem zaglavio u bolnici. A oni koji dobiju termin za magnetnu rezonancu, ređi su od endemičnih vrsta. Pa tako, za provincijalce, „nova normalnost“ je uveliko je zaživela, još dok ovi iz prestonice nisu ni čuli za nju. Oni naviknuti na jad i bedu, strpljivo nose svoj krst.

U toj „normalnosti, recimo, su i napredovali, takoreći, metastazirali, pa se desi da tri godine ne možete da dobijete termin za kontrolni pregled u pojedinim odeljenjima najvećeg zdravstvenog centra, na koji je trebalo da se javite za mesec, tri ili šest meseci. Nailazite na zaključana vrata čitavih službi, telefonom, ako se ponegde smiluju da se jave, dobijete informaciju da termina ima i da bez zakazivanja istog od strane izabranog lekara ne možete na kontrolu ili pregled. A izabrani lekari se početkom meseca utrkuju ko će se pre konektovati i ugrabiti neki termin za nekog jadnika. A termina na nivou okruga po par. U najmanju ruku, teže je kod pojedinih službi zakazati pregled, nego da dođete na red za ugradnju veštačkog kuka.

Otići dalje, od najvećeg centra za koji su ljudi u provinciji teritorijalno vezani, je retkost a domoći se prestoničkih, gotovo da je misaona imenica.

Pa šta rade onda provincijalci? Situirani lepo odu kod prestoničkih privatnika. Oni koji se dovijaju kako da prežive, „skrpe“ i otrpe mnogo toga, pa odu kod onih kod kojih neretko u državnoj ustanovi ne možete da dobijete termin. I na kraju, iako imate prava da takve preglede naplatite od Fonda ZO, nećete uspeti. Niko vam neće napisati, ili skoro niko, da duže od mesec dana niste mogli da zakažete pregled u državnoj zdravstvenoj instituciji. Pa, ko preživi – preživeo je, ko ne, pa šta ćete, niko nije kriv, mi imamo najbolje besplatno lečenje. U tom besplatnom zdravstvenom sistemu, kupovina lekova i plaćanje participacije čak i od strane onkoloških pacijenata, biće tema nekom drugom prilikom.