Mitingovanje, hleb naš nasušni

Autor: Ljiljana Pavlović

Mitingovanje, na jednoj ili drugoj strani, postalo je sastavni deo života u Srbiji, od raspada Jugoslavije, kada se svako bavio svojom porodicom, kućom i poslom. Uz gubljenje osećaja sigurnosti u svakom pogledu, počeli smo da se delimo unutar porodice, prijatelja, kolega, te skučene zemlje, zarad onih kojima je stalo samo do vlasti. Preokupirale nas političke opcije, politički idoli, ili samo interes, i u toj preokupaciji negde smo izgubili sebe i pojam o tome kako se živi. Počeli da zaziremo jedni od drugih, ne zbog toga što je neko možda loš, nego što nije naša opcija, ona politička, iako su je neki često menjali, već prema potrebi, pa bi bilo i teško držati korak sa tim.

Sećam se 1996. godine, početka mog radnog veka i većine nekadašnjih kolega. Baš u izbornoj godini. Ujesen. Uveliko se tada mitingovalo i kontramitingovalo po Srbiji. U jasno podeljenoj atmosferi na „domaće“ i „izdajnike“. I u tom naboju neprijateljstva koje je trovalo atmosferu, pred kraj radnog vremena od nadređenih stiže kratko naređenje – sutra ne dolazite na posao, budite u 6,00 ispred Opštine, spremite se, ide se za Beograd. Sendviče je trebalo sami da ponesemo. Ćutke razmenjujemo poglede. U pitanju je veliki kontramiting vladajućeg SPS-a, na Ušću, u znak podrške velikom vođi, Slobodanu Miloševiću. Ne želim ni da znam uoči kojih po redu izbora, redovnih ili vanrednih, i kog prešaltanog kandidata za mesto predsednika SRJ ili koječega. U isto vreme u Beogradu je bio zakazan miting opozicije, koji predvodi Vuk Drašković.

U to vreme, nismo imali telefon u kući u koju smo se tek pre par godina uselili. Uoči mitinga, ustala sam po mrklom mraku i sa knedlom u grlu pošla ka opštini. Za koga (kontra)mitingovati posle četiri godine užasa koje smo preživeli? Posle sankcija, hiperinflacije i raspada zemlje u kojoj sam rođena, ratova i strahovanja od novih? U vremenu kada se moji vršnjaci u svetu bave sobom, usavršavanjem, putovanjima, pa i provodom… dok 90 odsto porodica mora da pravi petogodišnji plan kako da kupe zimsku jaknu ili obuću deci, dok se od onih 10 odsto pravi tzv. elita već ogrezla u švercu goriva, cigareta, dilovanju deviza i samo njima blizak krug zna u čemu još.

Ispred opštinske zgrade prepoznatljivi autobusi „Jedinstva“ sa „crvenog juga“. Gužva. Skupljena raja iz Opštinske uprave, suda, tužilaštva, javnih preduzeća, ustanova, penzioneri, ali i radnici… Obično članstvo, simpatizeri, i tek začeta nova kategorija društva „moram, imam decu“. Glavešine će, kako i dolikuje, službenim kolima.

U tom metežu, vidim samo jednog kolegu. Prilazi mi i kaže – mi smo se sinoć čuli telefonom i dogovorili da ne idemo, biće tuče, došao sam da ti kažem, ti, kako hoćeš. Klimam glavom i počinjemo da se provlačimo kroz gužvu pored, već od zore, ornih aminaša pred generalnu probu. Vrca adrenalin, već uzvikuju uvežbane parole sa prethodnih skupova, čija upoteba neće prestati da nas prati ni u kasnijem periodu, uz manje modifikacije. Za sobom vuku trasnparente sa sloganima vođi u čast i njegovim slikama, uz obavezni da je Vladičin Han uz njega.

Iz nekih autobusa nam mašu i dozivaju nas, kažu – ‘ajde ima mesta! Prolazimo ćutke i odlazimo u prvu kafanicu, da sačekamo kolege. U 7,00 svi smo u zajedničkoj kancelariji. Kao u ilegali. Tik uz kabinet predsednika Opštine. Čekamo da budemo otkriveni i ono što će uslediti. U vreme pauze za doručak, bane direktorka. Zaprepašćenost što smo se oglušili o naređenje i ne skriva. Tako, početnici, bez partijske knjižice i angažovani preko Omladinske zadruge… Stoički podnosimo jer – nismo morali!

Epilog mitinga i kontramitinga u Beogradu, većini je poznat. U sukobu između dve političke struje, ko u vreme Pašića kada se makljalo sa političkim neistomišljenicima po sokacima motkama, bilo je mnogo polupanih glava i polomljenih transparenata u nedostatku močuge, te ne ostade ništa od one istorijske krilatice – niko ne sme da vas bije. Naše su ostale čitave, ali je pitanje bilo na koji način će se sprovesti odmazda zbog jednog takvog bezobrazluka i nepoštovanja naredbe sa najvišeg partijskog vrha. Zna se ko mora koliko publike da obezbedi, na „dobrovoljnoj“ bazi, ta ne šalju se autobusi bez plana.

Otvorenu odmazdu tadašnjih vlastodržaca nismo doživeli, kao što su nam predskazivali neki beogradski stradalnici. Sem što ubrzo, tri meseca, nismo primili ni dinara. Posle par meseci počela je „seča“ uposlenih. Ipak, nikada više nismo dobili kolektivno naređenje – spremite se, sutra se ide na miting. Izuzev onog radnog, kada smo kao novinari morali da propratimo događaj. Doduše, bilo je podmetanja raznih spiskova pod nos, neki su ih potpisovali, neki nisu. Neki su dobili epitet opozicionara, iako to nikada nisu bili, neki su uvek bili uz vlast, ma ko je činio. I do danas skoro da se ništa nije promenilo, samo što je sve više onih sa zaštitnim znakom partije, po onoj Šojićevoj „iz čistu ideologiju“.

Mnogo je političkih opcija prodefilovalo umeđuvremenu. I mnogo autobusa. Moj je nekadašnji kolektiv zbog par onih koji „nisu morali“ za svaku tek pridošlu vlast, uvek smatran opozicionim, ili smo se na samom.početku „proslavili“ prećutnim ignorisanjem mitinga. Ali, to je bilo samo par ljudi, u jednom malom mestu. Zanemarljivo u poređenju sa onima koji „vežu konja gde im gazda kaže“. Tri decenije iza nas i ko zna koliko još, moglo bi bi da oslikava samo par rečenica iz „Profesionalca“ – Nije Milošević kriv, mi smo krivi…

Ilustracija: pixabay