Nemanja Milosavljević , teolog, grafički dizajner, planinar i avanturista – priča o nekim drugim svetovima i našim predrasudama

Nama su evropska ili američka kultura bliske, iz ličnog iskustva, sa filmova, kroz proizvode, kuhinju… čiji smo svakodnevni konzumenti. Istočnjačka, navike i način života su nam strane i uglavnom imamo neopravdane predrsasude o njima.

Autor Lj. Pavlović

Ovo je priča o Nemanji Milosvaljeviću, diplomiranom teologu i arhitekti, po struci, grafičkom dizajneru po trenutnom zanimanju, a u srcu avanturisti. Slobodno vreme rado koristi da planinari, istražuje pećine, ali i pomaže ljudima, kao član Gorske službe za spasavanje. Ove avanturističke aktivnosti, za njega nisu samo sport ili israživanje nepoznatih područja, već i način života. Baveći se njima, kako sam kaže, pomera sopstvene granice – fizičke, ali i one psihičke i kroz njih u stvari sponzaje koliko može. Kao dete koje je odraslo u gradskoj sredini, obzirom da nije imao babe i dede na selu, pa ni priliku da vreme provodi u prirodi. Njegov otac, kaže, nije ni bio takav tip osobe, pa je za njega prava avantura bila kada ga je sin radnice zapošljene u očevoj kaf poveo na prvi izlet, na periferiji Vladičinog Hana i čuvene špirone na Kalimanki. Nešto kasnije su usledili obilasci Kukavice i okolnih mesta i tu se rodila ljubav prema planinarenju i istraživanju skrivenih mesta, po kojima ovaj kraj baš nešto i nije poznat. Kada je otišao na fakultet u Beogradu, počeo je da obilazi pećine i jame, kada se susreo i sa roniocima, planinarima. Prekretnica je usledila 2010. godine kada je formirao speleološki klub u Vladičinom Hanu i organizovao prvu obuku za speleologe, i tom prilikom im se priključio veći broj ljudi da bi počeli da se razvijaju i kao planinarski.

Puni smo predrasuda prema islamskim zemljama, ali poštenije, gostoljubivije i požrtvovanije ljude od Iranaca do sada nisam video

„Prvi planinarski pohodi bili su skromni. Ugalvnom su to bile planine na Balkanu – Makedonija, Bosna i Hergevovina, Crna Gora, ali smo već od 2012. načinili korak napred i prva dalja tura bile su Visoke Tatre u Slovačkoj. Naredne godine i ozbiljnija planinarska ekspedicija na Alpe, ne samo naše već i srpske planinarske zajednice. Za11 dana popeli smo šest vrhova, među njima najviši – Monblan, na 4.810 metara nadmosrke visine. To je bio drastičan skok u odnosu na ono što smo radili pre, jer je ekspedicija zahtevala ozbiljniji pristup i korišćenje opreme. Prvi put smo se sreli sa glečerima,“ počinje priču Nemanja, koja je više o ljudima i kulturama, nego o planinama. Uskoro su usledili i Ararat u Turskoj na 5.137 m i Damavand, u Iranu, 5.609 m, najviši vulkan Azije. To je po njemu, bila posebna ekspedicia.

Nemanja je u Iranu ostao još mesec dana gde je obilazio znamenitosti i upoznvao kulturu Irana, jedne potupno nepoznate civilizacija od onih sa kojima se do tada susretao.

„Nama su evropska ili američka kultura bliske, iz ličnog iskustva, sa filmova, kroz proizvode, kuhinju… čiji smo svakodnevni konzumenti. Istočnjačka, navike i način života su nam strane i uglavnom imamo predrasude o njima. Iako sam 2010. godine bio u Gruziji i Jermenijii, što mi je bilo neko prvo otkrovenje istoka, kulturološko različito od evropskog, Iran je bio drastičan rez i onda sam shvatio koliko ta putovanja nemaju cilj da se samo ode na planinu, već i da se lokalne kulture upoznaju, ali i i da se prožive na neki način. Ja sam koristio alternativna sredstva smeštaja, hrane i prevoza. Koristio sam platmofrmu gde se besplatno dobiju usluge smeštaja u privatnim kućama i iskustva su izuetna. Ljudi izražavaju gostoprimstvo želeći da se upoznaju sa nekim ko dolazi sa strane. Pozivaju vas u svoju kuću i vi ostanete sa njima nekoliko dana u njihovom domu. Upoznate i porodični život i lokalne navike,“ priča Nemanja o nezaboravnim iskustvima.

Kako sam kaže, imao je toliko ponuda za sve gradove da nije mogao sve te ljude da ispoštuje i obiđe. Kod nekih je išao kući, sa nekima se viđao na čaj ili kafu, sa nekima samo šetao gradom. Navodi primer da je jedan čovek zatvorio radnju na tri dana samo da bi vreme proveo sa njim. Tokom putovanja je koristio auto stop, lokalnu hranu, sa ulice, onu koju spremaju kod kuća. Video je kako provode vreme, kako se zabavljaju, kako se oblače i dodaje da je, kao gost, poštovao njihova pravila. Tada je posetio Teheran, Širaz, Ishvahan, Jazd, Hamedan, Ahvaz, Tabriz, bukvalno sve od Kaspijskog mora do Perisjskog zaliva i vraćao se nazad, a utisci su fascinantni.

„Standard stanovništva je niži od našeg. Iran je bio dosta jeftiniji, gradsko stanivništvo ima neku srednju klasu koja kod nas ne postoji. U Iranu, ma koliko državna apolitika bila konzervativna i temeljena na verskim učenjima islama, narod kao narod je otvorenih shvatanja. Na primer, bio sam tamo za vreme Ramazana kada je bilo sve zatvoreno, kada im je zabranjeno da tokom dana piju i jedu, a temperature su napolju preko 40 stepeni. U Ahvazu, u Persijskom zalivu, dnevne temperature bile su preko 50, noćne na 42. Poštovao sam i sam njihove običaje za Ramazan, ai su mi onda rekli da je Kuran tolerantan prema putnicima i da meni, kao strancu, neće praviti problem, ali i to da ako je neko žedan, može da uđe u metro, ide jednu stanicu i onda se tretira kao putnik i može da pije vodu. Kada bi me videli na ulici i pitali bi da li sam galadan ili žedan, i ja po toj žegi odgovorim da bi rado pojeo sladoled, odveli bi me na zadnji ulaz restorana gde je kuhinja, koji su bili u vreme Ramazana zatvoreni, sa navučenim žalizinama. Tamo bi zaticali puno Iranaca koji piju i jedu, ali ne smeju javno da se pokažu. Kao narod nalazili su trikove da ta neka verska načela zaobiđu,“ priča Nemanja.

Otkriva nam da ga je iranska kinematografija podstakla da upozna tu zemlju. Smatra da su majstori filma i da ih problem cenzure kolko ogrničava, toliko im daje neku kreativnost.

„Kroz film sam se ziantresevao za Iran, koji živi nekom drugom logikom od naše, evropske, i zato sam hteo da odem i da planinarim. Tada nisam imao društvo i da obiđem zemlju. Po drugi put sam bio sa grupom iz Srbije, 2018. godine, kada sam upoznao nova mesta i lokalitete. Od njih možemo da naučimo mnogo o poštovanju i poštenju. Poštovanju, u smislu porodičnih odnosa, ali i odnosa u društvu, što nama fali. Što se tiče poštenja, jako su principijelni u poslu, gostoljubivi su, za njih je gost svetinja, ne zaziru od toga što je neko stranac ili drugačiji, što je hrišćanin, pripadnik druge vere i nacije da bi ga gledali sa podozrenjem, što je ovde u Srbiji problem. I sam sam to iskusio dok sam bio student – zbog čega nosim dugu kosu i bradu, u ono vreme. Donekle odsečen od dela društva. Kod njih to ne postoji. Oni otvoreno pitaju da li si hrišćanin ili nisi, pa kako je to sad kod vas, pa vi ste ratovali sa muslimanima, ali to ipak kod njih ne utiče na stav prema čoveku. Prihvataju ga takvim kakav je i ne znam da li negde ima gostoljubivije nacije od Iranaca. Ja, za sada, nisam video. Poštenje, gostoljubivost, požrtvovanost koju pokazuju jedni prema drugima,“ fasciniran je naš sagovornik onim što je doživeo u Iranu.

Uz sve to, boravak u toj zemlj pamtiće i po kvalitetnoj kuhinji, velikom istorisjkom nasleđu persijskog carstva i islamskog, takođe. Maroko i čarobni predeli pustinje, ali sasvim drugačiji odnos prema strancima. Nemanja je 2015. bio na ekspediciji u Gruziji i Rusiji sa još trojicom članova kluba, kada su se popeli na Kazbek 5.054 metra nadmosrke visine i na najviši vrh Evrope – Elbrus na Kavkazu od 5642 m. Već naredne godine posetio je Maroko, gde je boravio tri nedelje i 10-11 dana u Španiji, kao i u Iranu, sa korišćenjem kućnog smeštaja. U Maroku je isprobao sva prevozna sredstva – avion, brod kada je prešao Gibraltar, ali i džipove u pustinji, pa čak i kamile.„Maroko je zanimljivo iskustvo, prvenstveno zbog predela i kulturnog nasleđa, ali ljudima nisam oduševljen. Oni kod kojih sam odsedao, bili su fini i pošteni ljudi, ali me društvo, uopšte, posmatralo kao glupog Evropljanina koji ima mnogo para i želeli su na svaki način da zarade nešto. Ta gostoljubivost je bila prividna. Maroko je takođe islamska zemlja i možda važi za najliberalniju uz Tusrku, ali je sasvim drugačiji stav prema strancima bio u odnosu na ono što sam video u Iranu“ pomalo razočarano kaže on.

Ipak, doživeti Saharu i provesti tri dana u njoj, sa kamilama, u oazi, izdvaja kao posebno iskustvo. O temperturi tamo, veli, da ne može da se dočara dok se ne oseti i kako to utiče na čoveka.

„Život kreće od 10 uveče do četiri izjutra. Deca se igraju, prodavnice rade, grad vrvi od ljudi. Preko dana je sve „mrtvo“. Spavaju i odmaraju. Osećaj u pustinji za mene je ipak fascinantan, jer su zastupljeni pejzaži, oblici i boje koje ovde ne srećemo. Lokalnom stanovništvu je čudno šta mi to u njoj vidimo, njima je to svakodnevni prizor i ne vide lepotu u tome, osim surovog predela. Meni je, ipak, bilo vredno svakog napora i trenutka. Da bi mogli da obiđemo pustinju, otišli smo noću. Bili smo sami u okruženju od 20-30 kilometara i čekali smo da svane, da bi uhvatili to prvo sunce dok još nije previše toplo. Nosili smo zamrznutu vodu u flašama kako bi mogla duže da potraje. Kada je granulo sunsce oko pet sati, iskoristili smo priliku da malo prošetamo i onda bežanje nazad, u oazu, jer može bukavlano da se baci jaje i idprži se na pesku, kolko je vrelo. Ljudi tamo na 50 stepeni žive i sve što ovde neko smatra ekstremom, ne može da shvati kolko to u stvari može da bude gore. I ne samo u pustinji, već i na planini, gde sam recimo bio na minus 30, kada je dovoljno da samo skineš rukavice i izgubiš prste, zbog želje da se slikaš,“ priča naš sagovornik.

Planinarenje je više borba čoveka sa samim sobom i sa prirodom, gde ne možemo da pobedimo, ali možemo da joj se suprotstavimo i podvig ličnog izazova

Kada smo kod ekstremnih uslova na ovakvim putovanjima, pitamo ga kako se planinari pripremaju za tako nešto. Nemanja kaže da nema neke posebne pripreme, već da svako po svojoj želji kreira i održava svoje fizičko stanje. Većina praktikuje više sportova kojima održava kondiciju i zdravstveno stanje. Takođe, i da je najbolji trening za planinarenje – planinarenje. Vikednom redovni odlazak na okolne planine, bez obzira kakvo vreme bilo i umerena fizička aktivnost, sa periodičnim zahtevnijim turama. Stalna aktivnost, s tim što on voli i da vozi bicikl, dok neko, recimo, ide u teretanu. Planinarenje je, pored toga što je naporan sport ili hobi, i jako je skup. Za kratko vreme klub, i Nemanja kao pojedinac, uspeli su da obiđu zanimljive destinacije, što je bilo u domenu njihovih finansijskih mogućnosti, i bilo je pitanje da li će to moći i nadalje.

„Po Evropi i Bliskom Istoku moglo je jeftinije da se prodje. Već za neke ekspedicije po Aziji, Južnoj Americi, Afici trebalo je dosta para i niko to od nas nije mogao sam da finansira. Od opštine nismo imali neku podršku, sponzore smo tražili 1.000 puta, ali nikada nismo imali ni jednog. Par godina je bilo pauze, do pre dve godine godine. Tada sam odlučio da idem u Južnu Ameriku. Cilj mi je bio vrh Ohos del Salado, najviši vulkan na svetu od 6.893 m u Čileu, u pustinji Atakama. Drastično drugačija koncepcija putovanja, odlaska i penjanja na planinu u odnosu na ostale i čitavih 1.000 1.500 metara više u odnosu na ono što smo popeli do tada. Zatim, to je bio predeo na kome nije bila dostupna nikakva logistika, pustinja. Bili smo 200-300 kilometara od najbliže civilizacije, rentirali smo džipove. Svaki učesnik je nosio po 50 litara vode da bi 10 dana mogli da preživimo. Sami smo nosili hranu, spremali, postavljali šatore, planirali put, kretali se po pustinji, zaglavljivali džipove, izvlačili ih i nije bilo nikave komunikacije. To je u pravom smislu reči bila ekspedicija,“ opisuje Nemanja Atakamu.

Trebalo im je ukupno 11 dana sa takvim klimatizacionim uslovima da se popnu na vrh, na skoro 7000 metara nadmorske visine. Priča da je zanimljivo to što tamo vlada pustinjska klima i snega ima jako malo na vrhu. Da nema te opasnosti kao na Alpima, gde postoje glečeri i glečerske pukotine, lavine i izarzito niske temperature, kao na Elbrusu gde vetar može da bude smrtonosan, ali i da i u Atakami vladaju surovi uslovi, na svoj način.

„U Atakami je vladalo surovo okruženje zato što nema nigde hladovine, vetar duva tokom celog dana, noću tempertura pada ispod nule, danju počne jako sunčano zračenje, gde ne postoji mesto bilo kakvog komfora. Čovek ne može da se opusti, nema mesta gde mu je udobno. Ako sedi u šatoru, čim sunce izađe, šator se pretvori u staklenu baštu zbog velikog rasta temeparture. Kada izađe iz njega, napolju je prijatnije, ali duva vetar, stalno moraš da nosiš naočare, da mažes lice kremom za sunčanje. Noću temperatura padne, od disanja se stvara kondenzacija i led, a kada sunce izadje taj led padne na mene, i topi se. Tu gde smo par dana bili, nalaze se slana jezera koja toliko zasite vazduh solju da se grlo suši, nos, teško se diše. Tu smo pored puta našli uginulu kravu. Skoro cela je sačuvana, sa kostima i poluraspadnutom kožom. Posle smo našli podatak da je tu već 70 godina, da se zbog tih uslova, prezasićenosti vazduha solju, konzervirala. Onda možete da zamislite kako to utiče na organizam,“ objašanjava nam uslove pod kojima provedu vreme na nekim od ekspedicija.

Cela ta priča penjanja na veliku visinu je zapravo, kaže, mnogo kompleksnija nego što ljudi misle da je problem samo to što nema dovoljno vazduha i teško disanje. To je samo jedna od pratećih manifestacija na organizam, koji se kompletno menja – pada apetit, javlja se nesanica, a to teško disanje nekada zavisi i od kondicije. Čovek može da prestane da diše noću, da se probudi bez daha. Na velikim visinama se javljaju vrtoglavica, povraćanje, dakle organizam se bori i pokušava da se navikne na nedostatak kiseonika, iz mnogo tegoba. One su svakodnevne, nekada su intenzivnije, nekada manje, ali gotovo da nikada ne prolaze. I sa tim se gura 10 dana bi se došlo do cilja i osvojio vrh. Tu već planinarenje, kaže nam Nemanja, gubi dozu uživanje jer u redu je, vi vidite taj lep predeo, pustinja je nešto novo, ali posle par dana postaje dosadno i više ne uživaš u predelu koji posmatraš. Sa druge strane tu su i aktivnosti koje te iscrpljuju.

„Uz sve te uslove klimatizacije, tu su aktivnosti koje te isrpljuju i, da ne kažem, razaraju zdravlje, ne osećaš se prijatno i to sve prelazi u mučenje, Celo to planininarenje je pet do 10 posto uživanja i 90 odsto mučenja, ali satisfakcija može da dođe posle, kada kažeš – eto uspeo sam da postignem cilj, da izdržim, da ne pokleknem i da se izborim. Uspeo sam da dokažem sebi da to mogu i to popravlja samopouzdanje kod čoveka jer ne znaš koliko možeš, dok nešto ne probaš što do tada nisi uradio. To je, u planinarskom pogledu, najveći domet koji sam postigao do sada, što se tiče visine i zahtevnosti karaktera,“ rekao nam je on.

Priroda i njene ćudi su nepredvidive. Može vreme da se promeni, da zakažeš kao pojedinac. Rizik je, a planinarenje se ne prepoznaje kod nas kao neki sport, već više kao lični hir.

„Ja bih voleo da neko proba pa da vidi koliko je to teško. Ti odigraš fudbalsku utakmicu sat i po, dođeš kući, isturširaš se, legneš, uveče možeš da izađeš u grad. Trening dva sata, trčiš malo, dok jedna ekspedicija, recimo, traje 11 dana. Nema kupanja, manje je higijene, uslova za spavanje, negde nema vode, topiš sneg da bi pio. To je ne lični podvig preživljavanja, već izazova, ličnog. Za razliku od drugih sportova nemaš ličnog protivnika u odnosu na koga hoćeš da budeš bolji. Uglavnom se uvek takmičiš sa čovekom. Ovde se mi, planinar,i ne takmičimo između sebe, već se takmičimo sami sa sobom i sa prirodom. Svako pobeđuje neke svoje unutrašnje granice, da li su strahovi, nedostatak samopouzdanja, pa dokazujete sebi da možete da istrpite, izdržite, savladavanje prepreka okruženja, visinske razlike, temeparture, jake vetrove. To je više borba čoveka sa smim sobom i sa prirodom, gde ne možemo da pobedimo, ali možemo da joj se suprotstavimo. S te neke strane, planinarenje znači na ličnom planu jer se odražavalo na svakodnevni život, donošenje odluka. Trening za ličnost. Ne kao zdrav sport za telo, već za mentalno zdravlje,“ kaže on.

Kilimandžaro, safari i Afrika koja buja

Zacrtani cilj koji je ostao Nemanji bio je Kilimandžaro. Popeo je najviši vrh Evrope, Azije, bio je na dohvat ruke da osvoji najviši vrh Južne Amerike, ali jeste Ohos dal Salado, koji drastično manji broj ljudi iz Srbije i okruženja generalno penje. Mnogo je zahtevniji od Akongagve, koja je dosta iskormercijalizovana i gde postoji dobra logistika agencija. Kaže da ima još nekih želja i planova, ali videće koliko će im finansije dozvoliti.

Afrika je Nemanju očarala. Ljudima i priodom koja buja.

“Jedno su „Nacionalna geografija“ i filmovi, drugo je kada tamo prirodu doživiš iz prve ruke. Vidiš te životinje, okruženje i kolko u Africi u stvari sve buja od života. Moja očekivanja su bila da je tu neka zebra, slon, ali ne. To je masa životinja koje se kreću oko tebe, koje su sve na istom prostoru. Ja sam očekivao da su one mnogo razmaknute, da je tu lavica, na nekih par kilometara od zebre, pa se ona šunja. Ne, one su tu na nekih 200 metara i grabljivice, biljojedi i ptice…“ neki su od prvih utisaka koje nam Nemanja prenosi da „crnog“ kontinenta. Što se samog uspona na Kilimndžaro tiče, kaže da su prošli nekoliko različitih ekosistema, što je očaravajuće. Krenuli sa 1.900 metra nadmosrke visine, prošli prvo kišni pojas ili džunglu gde su sretali majmune. Zatim kroz zonu monsunskog rastinja i zonu bez vegetacije i životinja, da bi se popeli na vrh oboda Kilimandžara, ugašenog vulkana, na vrh kratera sa sngeom.

„Prešli smo put od tropske džungle, preko savane, do pustinje, da bi došli do snega na vrhu vulkana, što je bilo neuobičajeno u odnosu na druge planine, gde je manje izražen taj prelaz kroz ekosisteme. Posebno je bilo i to koliko su nam lokalni stanovnici koji su bili u pratnji posvećeni nama. Prosto se osetiš u nekom trenutku kao da si robovlasnik, toliko su bili požrtvovani. Naravno, oni su bili plaćeni za to, ali to opet prevazilazi sve mere nekih naših očekivanja. Njima je bilo redovno da spreme hranu, obezbede transport opreme, a oni su nam čistili cipele, kada se vratimo s planinarenja odeću od prašine, ko ima problem da ne može odmah da zakopča jaknu oni pritrče i zakočaju ti jaknu, pridrže ranac, štapove… Ujutru podgreju vodu da se umiješ. Tih uslova na drugim planinama nema. Prilagođavaš se tome što imaš i smanjuješ sve svoje potrebe, i higijenske i sve ostale. Ovde su se oni trudili da čine da se što lagodnije osećamo i popnemo vrh. Nije nam bila potrebna sva ta pomoć ali je jako prijala,“ prepričava nam Nemanja doživljaje sa Kilimandžara.

Po njemu najpozitvniji momenat je što su oni stalno održavali pozitivnu atmosferu, stalno su pevali, smejali se čak i dok su išli uz planinu lagano držali tempo tako što bi jedan vodio pevanje, a ostali ponavljali neku strofu, udarali neki ritam i tako ih motivisali da idu dalje.

„Kad smo imali pauzu izašli smo na 5.600 m to je bila neka prelomna tačka do koje je teža deonica puta. Tu je već bilo hladno jutro, još nije izašlo sunce i onda oni krenu da igraju da bi se zagrejali i teraju nas da prihvatimo ritam da bi se ugrejali. Poseban mi je taj njihov pristup, jer nisu bili plaćeni da pevaju, da se smeju, nisu morali da dele raspoloženje sa nama , a sve to je bilo iskreno, to se vidi. Po tome ću pamtiti Afriku jer toga na drugim planinama nije bilo, niko od lokalnih nosača gde ih ima, tako se nisu ponašali. I kolko su oni bili željni da uspemo i, ako ne možemo, da nam oni nekako pomognu da postigenmo cilj,“ sa puno poštovanja priča Nemanja.

Za Tanzaniju kaže da je je dosta siromašna država, što se vidi na ulicama kako žive – kupaju decu na ulici, tu se sprema hrana i prodaje… Ima svega, i prodavnica , ali ne vidi se neko bogatstvo, jednostavni su ljudi, radoznali. Nemnja priča da su ga deca zaustavljala da bi ga dodirnula, pošto je beo, a onda bi se iznenadila i obrdaovala, koliko im je bio čudan, s obziroma da retko sreću belce.„O Afrisci sam imao neko drugačije mišljenje. Čak i kad smo stigli, prvih par dana, nekako kada vidiš to siromštvo, Afrika, crnci te asociraju da je to nebezbedna sredina za belce. Da možda postoji kriminal , pa sam jenog dana rešio da sam prošetam gradom. Medjutim, pozdravljali su me ljudi, deca prilazila. Dosta mi naša uvrenja gradimo na onome što smo čuli i videli sa televizije, gledali na filmovima. Mislimo da su svi nešto lošiji od nas, da su manje gostoljubivi, da su divlji, a zapravo nije tako. Iako sam imao sumnju u početku, video sam do su to plemeniti i pitomi narodi, iako žive u nekim drugim uslovima. Predrasuda imamo mnogo. Prema muslimanima prvenstveno, kod kojih sam bio i spavao u njihovih fomovima. Posle svih tih putovanja, o njima imam jako lepo mišljenje, bez obzira kako neke stvari izgledale preterane, produkti tih njihovih religijskih učenja s druge strane uticao je pozitivno na njihovo društvo, a pre svega na porodice.“

Na ekspediciji su se trudili da što više upoznaju i kulturu Aftike, da obiđu muzeje i bili su zapanjeni sa kojim materijalom i bogatstvom umetnosti oni raspolažu. To je samo po formi drugačije od onoga što je nama poznatao kao skulptura ili slikarstvo Evrope i onda cenimo to što nam je bliže, renesensu ili neki drugi stil, objašanjava nam naš sgovornik. Po nejmu, afrička umetnost i njihiva apstrakcija su bili fascinatni i to da i oni tamo imaju svoje škole i periode i da se razlikuje narod od naroda, pleme od plemena, način na koji saopštavaju te apstraktne ideje, kako ih uobličavaju.

„Dva puta sam posetio celu postvaku, kolko mi je ono što sam video privuklo pažnju i zbog toga kolko smo mi neupućeni u nju i retko se u svakodnevnom životu srećemio sa njom. Vidimo neku afričku masku u nekom filmu koja uglavnom predstavlja neko pleme, i mislimo to je to, oni su tamo goli i bosi, kite se nekim đinđuvama i ne znaju ništa,“ zaključuje Nemanja, podsećajući ponovo na prerdrasude koje su kod nas, očigledno na Starom kontinentu mnogo izraženije nego bilo gde.

Dva dana su u Tanzaniji proveli i na safariju i primetio je da ljudi jako brinu o prirodi, iako su zemlja trećeg sveta. Kese su, recimo, zabranjene u svakodnevnoj upotrebi. Isto kao što na planini nisu mogli da nose palstične flaše. Parkovi su čuvani, čisti su, brine se o žvotinjama, promoviše se kultura safraija i divljeg sveta.

„Na jedan dan smo obišli Masai pleme i videli kako funkcioniše jedna mala ljudska zajednica, skoro pa na nivou pračoveka. Oni nisu ništa usvojili od tehnologije. To su mala sela, kuće od blata. Ljudi žive na tradicioanlan način, leče se na tradicionalan način, jedu ono što sami proizvode. Ugavnom se bave stočasrtvom, ono što dobiju of krava, maskimalno eksploatišu. Poligamni su, imaju više žena, više dece, podeljene uloge u pelmenu, i ne žele da se integrišu. Izlaze iz svog sela, ali ne dopuštaju da civilizacija uđe. Decu šalju na redovne škole u gradu, ali žive plemenski. Nešto posebno,“ opisuje nam jedno od nezaboravnih putovanja.

Avantura nosi i rizik

Pored zdavstvenih problema koje planinarenje može da uzrokuje, postoje i opasnosti koje vrebaju u prirodi. Međutim, dosadšnja iskustva, su uglavnom bila pozitivna, osim što je Nemanja dva puta u kanjonima u Crnoj Gori upadao u životnu opasnost zbog jake bujične vode I virova iz koje su ga spašavali prijatelji. Na oplaninama su se sretali sa glečerima, gelečerskim pukotinama, bili su izloženi niskim temperaturama, bilo je situacija da potpuno zalutamju u mećavi, kao na Ljubotenu u Makedoniji , kada su umesto put Makedonije, počeli da se spustaju na KiM.

:U Maroku sam možda imao jednu situaciju opasnu po moju ličnu bezbednost, kada sam ostao sam uveče posle 12 i nisam imao gde da se sklonim jer je sve bilo zatvoreno. Nije bilo prijatno kada na ulici ostanu samo narkomani i kriminanalci, šetaju se kao zombi i posmatraju te iz ugla, ali je i to prošlo bez posledica,“ kaže nam Nemnja.

Na planini uvek postoji opasnost, ali ako se planira sve kako treba, zbog vremenskih uslova i terena, ako ste fizički spremni i imate adekvatnu opremu, rizik se svodi na minimun, ukazuje on. Realno postoji veća opasnost da se neka nesreća desi u saobraćaju, u gradu, nego na planini.što se tiče ishrane drugih pondneblja, i da li je bilo nečeg neobičnog što se hrane tićče, kaže nam da je nejneobičnije što je probao bilo frementisano kobilje mleko u Kirgistanu, koje je bilo intenzivno kiselo. Eksluzivno egzotične životinje nisu jeli. Svuda su probali lokalnu hranu ali bube, gliste, majmune inal. -ne. Za afričku kuhinju kaže da je vrlo slična našoj, ima nekih specifičnosti, poput pečene banane, ali ne i sa nekim neuobičajenim namirnicama. Navodi da Masai kuvaju mleko, krv i meso krave i to im je svakodnevni obrok, ali nisu imali prilike da probaju, što bi učinili da im je ponuđeno. Svako mesto koje su obišli, bilo je nova avantura i spoznajs, iz kojih bi izlazlizi bogatiji za nova iskustva, znanja, poznastva i razumevanje različitosti koje, čoveka sa čovekom, jedino mogu da zbliže.

Foografije: iz arhive Nemanje Milosavljevića