Onima koje nosimo u srcima i sećanjima

Autor: Lj. Pavlović

Nečiji te odlazak dirne skoro pa kao onaj najbližih. To je odlazak dobrog čoveka. Malo ih je ostalo takvih. Dobrih i onih za koje se u ovom pritvornom svetu može reći da je – čovek. Takve pamtimo po nenametljivoj pojavi, po tihom glasu i blagom pogledu. Roditeljskom. Oni koji vam dušu dotaknu kao lahor.

Podsete me na drage ljude, srećne i bezbrižne dane detinjstva. Odrastanja, „operisanog“ društvenog staleža i sada tako utvrđene skorojevštine.

Sećaju na one „užasne laži“ koje su pred roditeljima bile velike kao sav teret ovog sveta. Na po koju cigaretu zapaljenu krišom, uz kašalj i razdiranje pluća. Još slađa, kada dolazi iz opsene da smo odrasli, od one koja sada slobodno dogoreva u piksli.

Pred očima igraju slike užurbanog penjanja uz stepenište na petom spratu, u pet do osam. Do mesta skladištenja mašine za kucanje, preteške da se dva puta nedeljno nosi do kuće, kada već može biti ostavljena na samo minut od škole. Posle zvona, čuje se dobro poznati glas i moje ime.

„Imam nove cigarete, moraš da uđeš da ih degustiramo.“ Iz invalidskih kolica pruža se mršava ženska ruka sa elegantnom kutijom cigareta. Braon slimka viri iz nje i priziva. Znam da je još samo par minuta do osam. Još sanjiva i na prazan stomak, palim i izbacujem dim na brzinu. „Dobre“, ocenjujemo jednoglasno. Sa aromom čokolade. Gasim je užurbano, dok mi ista ona ruka tutne još par „za veliki odmor.“

Trčimo sa drugom niz stepenište. Teške, glomazne mašine nas mlatarju po nogama. Istrčavamo na ulicu , pod punim „gasom“ do škole. Utrkujemo se sa profesorkom koja izlazi iz kancelarije I pod prekornim pogledom, dok nam se ukrštaju putevi pred kraj hola, a mi šmugnemo kroz vrata uz tresak onog metalnog tereta na klupu, užurbano sedamo.

Naredne nedelje, tradicionalno, probamo neku novu aromu nekih drugih uvoznih cigareta. Neizostavno, taj mali jutarnji ritual, u sklopu trke po mašinu, sa dušom u nosu do petog sprata nagrada je za osmeh žene kojoj je ceo svet domet invalidskih kolica.

Pod okriljem tog sveta živi još par blagih ljudskih duša. I blagih očiju koje su druga svoga sina pratile do vrata doma kao roditelj, uprkos milicionerskoj uniformi. Da ga spasu od prekornih pogleda i reči zbog lakše saobraćajke. Nek su ljudi živi i zdravi.

Postidim se i sada, isto kao i onih kradom pripaljenih cigareta iza leđa roditelja na „pušačkoj“, u holu škole, ne iz zadovoljstva već radoznalosti, isto kao i ukradenog fiće iz milošte zvanog „lambordžini“. Daleko bilo, ne bukvalno, već uz olakšavajuću okolnost, sa skoro suvlasnikom, sinom vlasnika onih onih blagih očiju i klupskom – drugaricom iz klupe. Trio i otvaranje bravice kišobrančićem iz split banane iz obližnjeg kafića, paljenje „lambordžinija“ na žice i vožnje od zgrade, seoskim putem, do škole u Polomu. Sladak osećaj bog zna kakvog prestupništva i tajnih niti među nama troje. Šta bi na to rekle one blage oči? Verovatno bi i pred tim činom prestupa ostale iste i strpljive, a roditeljske reči bi nas postidele više od najstrože kazne.

I onda kada su godine prošle, a svi nestašluci ostali tamo negde u dosadnoj letnjoj noći kada nismo znali šta ćemo sa sobom, jer se, neshvatljivo, onda nije pijančilo do zore već dobijao džeparac za jedno piće, godine nam otisnule pečate sudbine na licima i izmenile nas, uvek sam se rado javljala na ulici. Praznjikav pogled bi se usredsredio, osmeh preplavio lice i vratila sećanja. Na trku uz stepenice po mašinu, na brzinu povučena dva dima, iskreni smeh, drugarstvo i prijateljstva za ceo život, iako nas nekada dele hiljade kilometara ili godine.

Posvećeno mom školskom drugu i njegovoj porodici. Mojoj porodici. Porodicama naših generacija kada su nama, jedni drugima bili „jataci“ za po koji sitan „greh“, kojima bismo se sada od srca nasmejali zajedno, da je to moguće. Onima koje nosimo u srcima i sećanjima.