„Pokretni“ vašar juče zaliven u duhu „posta“, danas po drugi put samafor-debakl

Autor: Ljiljana Pavlović

Veliki je dan juče bio za vladajuću većinu u Skupštini opštine Vladičin Han. Izborili su se da „prekroje“ istoriju ove male varošice ukidanjem vašara, koji se više od jednog veka obeležavao svakog 11. septembra. U novijoj istoriji Hana, datum koji se slavio čak i u vreme korone. Sada je okrenut novi list u istoriji, a Hančani bi mogli da na kalendaru crvenim zabeleže subotu, prvog vikenda u septembru i dopišu – vašar. Dok se ne priviknu na novu normalnost, da ne bi vređali uzvišena hrišćanska osećanja pojedinih aktera ove rabote iz političkih i crkvenih redova i retkih građana Čvrsta verska osećanja većina njih su juče, kako građani komentarišu fotografije na društvenim mrežama sa lica mesta, potvrđena uz pirovanje u jednom kafančetu. Overena uz bogati mrsni meni i alkohol. Samo su, kažu, dve narudžbine bile posne. Upravo u vreme Božićnjeg posta. U duhu hrišćanstva i pravoslalja, onog istog zbog koga je vašar pomeren, jer se pada, kao i svaki drugi vašar ili seoski sabor, na dan verskog praznika – u vašarskom slučaju na Svetog Jovana Krstitelja. Vreme strogog posta i žalosti. U Hanu, u znaku velike bogobojažljivosti pokazane prethodne decenije, koji gradi i prepravlja svetinje, podiže krstove, oživljava zavetna mesta .. Ali ne samo u varoši, nego na celoj teritoriji opštine. No vera i verovanje, ne dolaze s objektima, pa bili oni i verski. Niti slatkorečivošću. Vera su misli i dela…

Danas, fijasko. Najavljeno-tajno-svečano puštanje u rad semafora, koji nam se već godinu dana nemušti rugaju sa stubova ne želeći da zasvetle i podsećaju na cifru od nekih dvadesetak miliona plaćenih iz javnih sredstava, neslavno je prošlo. O tome koliko će „testiranje“ još potrajati gradski čelnici, koji su, prenose očevici, iz parkića kod gradske kuće pomno pratili ceremoniju, ne oglašavaju se. Tajming svečanosti, baš kao što smo se i ponadali i pisali, otprilike pa na godišnjicu od postavljanja.

Fotografija: fb Gradski pokret Vladičin Han

Han ide napred. „Borimo se, izborili smo se…“ reči su koje su prečesto izgovorane. Ko se to borio i protiv koga? Na kom to frontu? Ko se bori za našu mladost? Ko se bori da se vrate sa fakulteta, da se zaposle u svom zavičaju, da tu stvaraju porodice i rastu im deca? Da nam mladi ne odlaze inostranstvo?

Kada su deca u pitanju, za njih komadić sreće u vidu Novogodišnjih paketića evo, obezbeđuju humanitarci. Paketići su izostali i lane, a samo oni koji svojoj deci ne mogu da ih priušte, znaju da su oni za njih, ma koliko bili oskudni, čitavo blago sveta. Pažnja. Delo. A da imaju posao, ne bi ni čekali na druge…

Za našu decu, u Hanu,već pet godina nema ni stipendija. Najbolji đaci i studenti upamtiće da ih je njihova Opština pomogla – ničim. Ali nije to ništa jer, koga, ili čega nema, bez toga se može, ili mora. Mnogo je veći benefit to što su nam spašene grešne duše, izbavljajući nas od boguhuljenja na 11. septembar, koji srećom pa nije još i u vreme Božićnjeg posta.