Šta prekarijat zna o 25. maju

Autor: Lj. Pavlović

Onima koji su gradili ovu zemljicu, ali i nekadašnju Jugoslaviju, sa nostalgijom se sećaju dananašnjeg datuma. Dana mladosti – 25. maja, simboličnog rođendan druga Tita. Znaju dobro za taj datum i oni koji je nagrdiše i razgradiše, a do današnjeg dana još uvek ne uspevaju da to dokusure. Za sebe, navodne investitore iz belog sveta koji proletarijat prevedoše u prekarijat. U uverenju da će preko istorijskog pečata druga Tita, preslikati svoj štambilj. Uzalud pokušavajći da ospore ono što je Jugoslavija u toj epohi značila u svetu, u odnosu na to šta svaka od tadašnjih federalnih republika sada znači u njemu.

Enigmom zvanom Tito i danas se bave stručnjaci i neka oni i istorija prosuđuju o njegovoj političkoj ulozi – u pozitivnom ili negativnom smislu. Sudi i vreme ne samo o njemu, već i tom periodu. Sa nepobitnom činjenicoma da je to rekordni period u kome su naši narodi živeli bez ratovanja. U kome se zemlja gradila. Kada je i radnik živeo dostojanstveno – sa sigurnim radnim mestom, besplatno školovao decu, besplatno se lečili… „Mračno vreme komunizma“… Oni koji ga kude, a barem su ga delom proživeli, a češće oni koji nisu, nerado ili apsolutno nikada ne pominju da su u tom „mučnom“ vremenu oni ili preci im dobili stanove. Iste koje su u vremenu prvog samozvanog Tita, kupili za sitniš da bi ih sada debelo unovčavali. Ili kuće građene od kredita, koji svakako nisu vraćani do kraja života, niti su im domaće banke pozajmicom skidale kožu sa leđa i slale izvršitelje.

Mnogi koji sada uz dva slobodna dana mesečno provode život kod privatnog poslodavca, ili onih stranih kod kojih nose pamperse u smeni, pljuju na „mračno vreme komunizma“. Da li znaju da si oni imali pre imali sidikate, topli obrok, regres? Radilo se po osam sati pet dana nedeljno. Sa 55 godine, za žene se išlo u penziju, pa tada i nije bilo pampersa. Muškarci pet godina kasnije. Za letovanje na moru se nije podizao kredit, a u banju, koje su takođe gradili, mogao je svaki.

Vreme kada čovek nije bio samo statistički pojam. Doba humanizma, ali i kada se znalo za srsmotu. Prećutno izgnane iz naših života poslednje tri decenije. Bez srama se otprilike toliko ponavlja i par reči za sve ono što smo dozvolili da nam otmu, oni nedostojni upravljanja i našom zemljom i našim sudbinama – kriv je komunizam, Tito , UDBA. I dan danas – gotovo pola veka kasnije. Kriv je i za ono što su obećavali, nikada ne ispunivši.

Nije 25. maj žal za Titom. Mada ima i toga. To je nostalgija za onom sigurnošću i bezbrižnim životom u zemlji koja je išla uzlaznom linijom. Dok kola ubrzano hitaju nizbrdo, narod ponovlja ono što im se suptilno „šapuće“ na uvo decenijama – „kriv je komunizam“ i stvara eho u mozgu. Do koga, realno, nikada nismo ni stigli. Kriv, što su u „demokratiji“ izbačeni na ulicu iz fabrika koje su sami gradili, što im letvalištima i banjama gazduju taj(f)kuni, a sada građen njihovim parama ne mogu da priušte. Sve u ono zlo vreme političkog jednoumlja. Kriv je i što sada radimo, a penzije biti neće bez osiguranja, što više ni običnu analizu krvi ne možemo da uradimo o trošku države, čije osoblje plaćamo…Da li srećni što uprkos trodecenijskom višestranačju, svi bi morali da budu u vladajućoj stranci, žele li da ostvare zagarantovano Ustavom pravo na rad, što znači i na život.

Da tri decenije mašu zastavicama nekom „vođi“, možda isto po zadatku, ako se nekada za 25. maj izlazilo po spiskovima. Samo što više nema štafete, a za onima posle Tita, teško da je, i da će, svet moći da vidi iskrene suze. Imalo se i za šta kukati – kao da smo znali, a nije i ni da nismo, živi oplakali svoju „smrt“. Ono što je ubrzo usledilo od strane onih koji su pljuvali po Titu, a želeli da budu on, mnoge su žive su sahranili figurativno. Neke i istinski, širom ratišta SFRJ pa i Srbije.

Ilustracija: Wikipedia

..