Stojan Dojčinović, strogi učitelj, mekog srca

Jednom je neko rekao da je – novinarstvo lep posao, ako znate kada je vreme da ga ostavite.

Autor: Ljiljana Pavlović

Svega ovoga ne bi bilo, da par ljudi nije bilo u mom životu. Baš kao što ni svih nevolja ne bi bilo “ da je Pera na vreme otišao u policiju“. Sećate se crtanog filma? Ali, iako je bilo mnogo nevolja, bilo je i mnogo lepih događaja, pa čak i onih nalik na crtaće za skoro 28 godina novinarskog posla. Dragih, ali i onih drugih ljudi. Ovo je možda vreme da se setimo nekih od dragih.

Stojan Dojčinović, profesor srpskog jezika i književnosti i novinar, jedan je od njih koji, na žalost, odavno nije sa nama. Sa koleginicom iz nekadašnjeg radija, Valentinom Zlatković često evociramo uspomene na čika Dojču, kako je insistirao da ga oslovljavam, i anegdote sa terena. Njen bivši profesor, a moj učitelj u novinarstvu koji je sa ponosom govorio da sam njegov dostojni naslednik u “ Večernjim novostima“. Prve korake u tom poslu, međutim, naučila sam od Valentine. Stroge, ali uvek iskrene. Zahvaljući njenoj upornosti, prihvatila sam i čika Dojčino višemesečno ubeđivanje da ga zamenim u Novostima. A kada je već reč o počecima u novinarstvu, glavni „krivac“ je svakako, Zoran Ljubisavljević. Čovek koji je obnovio „Novine hanske“, pokrenuo rad prve radio stanice u Vladičinom Hanu. I pored visoke političke funkcije koju je nosio, održao nam je prvu lekciju i najvažniju iz novinarstva – da smo tu, ne samo da pišemo o lepim stvarima, već i da kritikujemo negativne pojave, počevši od lokalne samuprave, ne plašeći se da će se na „meti“ kritika možda naći i on. Neki su lekciju shvatili, neki baš i ne.

Prvi ozbiljniji zalogaj, meni kao početniku, bilo je pisanje reportaže. Za naše, lokalne novine odabrala sam reportažu o svom selu. Imala sam brdo podataka i sagovornike, misleći da će to proći kao tema na pismenom iz srpskog. Kako se vreme za predaju teksta bližilo, ja sam bila u sve većoj konfuziji. Obilje podataka i nedoumica šta ostaviti, šta izbaciti, kojim redosledom preneti događaje, statistiku, gde u svemu tome „uglaviti“ sagovornike… Pomoć sam potražila od čika Dojče, koji nam je tada bio lektor. Prihvatio je, a ja, kao već dugogodišnji pušač, da ne bi došla u iskušenje da nervozna pravim pauze i izlazim da bih zapalila cigaretu, kutiju sam ostavila kod kuće. Sve njegove simpatije sam pokupila kada sam odbila da pripalim cigaretu uz kafu, poštujući kućni red dvoje mojih domaćina. To je i verovatno umesto kritike izazvalo smeh kada sam iz ranca na stolu bukvalno istresla hrpu papira ručno započinjane reportaže na 1001 strani.

Prekor ipak nisam izbegla pri jednom odlasku na teren kada sam najpre izgubila futrolu iznajmljenog foto-aparata, potom izgrđena zbog neozbiljnisti jer sam htela da „poziram“ na železničkom mostu da nam fotografije ne budu „prazne“, minut-dva pre nailaska voza. Na kraju smo, opet mojom krivicom, par puta automobilom kružili istim putem u pokušaju da se sa glavnog isključimo na lokalni, kada je u besu rekao da nikada više neće da me povede na teren. Ljutnja je naravno kratko trajala, da bi se naredni put smejao i nazivao Valentinu i mene babama, jer je brže hodao od nas i nije mu bio potreban odmor ni pri usponu, pokazujući par vežbi mašući rukama, da poboljšamo kondiciju. Kritikovao nas je zbog cigareta, a onda iz džepa vadio kesicu ljutih bombona, da se osvežimo.

Čika Dojča je imao problem sa sluhom, zbog čega smo pri razgovoru sa njim uvek barem za oktavu povišavali ton. Posebno kada bi razgovarali telefonom, u to vreme fiksnim. Jednom kada sam ga pozvala, po navici sam vikala u slušalicu na šta je sa druge strane on viknuo na mene “ šta se dereš, nisam gluv!“, ne znajući da je konačno kupio slušni aparat. Pričao je o detinjstvu, posleratnim godinama i službovanju u selima. Nemaštini i kućenju sa suprugom, Radom, o deci, unucima, novinarstvu i problemima nakon sukoba sa jednim političarem sa vrha opštinskog Komiteta. Sada mogu da kažem i da mi je poverio jednu tajnu. Naime, krio je pravi iznos honorara od supruge i kradom slao deo novca jednom od unuka, za kompjuter.

Znao je zanimljive ljude i događaje, da deli znanje i savete, pruži podršku, pohvali, ali i iskritikuje. Sa specifičnim smislom za humor i uvek, ali uvek, kesicom ljutih bombona u džepu smeđeg mantila. Njima bi odobrovoljio nekog lokalnog rukovodioca na razgovor, zahvalio nekoj službenici što mu je poslala tekst za Novosti faksom. Skoro do same smrti je bio aktivan u tom listu gde je, pored radnog staža u prosveti, odradio još jedan. Govorio je da mu je želja da ja budem ta koja će mu održati posmrtni govor, na šta sam u šali odvraćala da ne mogu, jer lako zaplačem. I nisam. Govor su održali njegovi bivši učenici. Jedan, na koga je bio ponosan, i drugi od one druge sorte koga bi, samo da je mogao da ga vidi, sigurno lupio kišobranom, koji mu je služio i kao štap. Ja sam Novostima poslala in memoriam, a oni su mu se odužili za skoro četiri decenije saradnje – ne pomenuvši ni slovce o njegovoj smrti.

Jednom je neko rekao da je – novinarstvo lep posao, ako znate kada je vreme da ga ostavite. Ja sam, očigledno, taj trenutak negde propustila. Možda zbog navike, ili loše strane da se teško prilagođavam promenama, tvrdoglavosti… Možda i zbog ljudi koji su verovali u ono što radim, onda kada ni ja to nisam. Jedan od njih na tom spisku je i – moj otac.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.