U 21. veku povezanost Pčinjskog okruga kao posle ’45-te

Autobuske linije retke, taksi prevoz po njihovom redu vožnje .

Autor: Lj. Pavlović

„Bujanovac, Bujanovac!“, „‘Ajmo, tamo je taksi. Ide li još neko!? Bujanovac!“ Odjekuje sa gradske autobuske stanice u Vranju. Ispod metalne nadstrešnice, na isto takvim klupama, sedi po par starijih. Retko se čuje iz grupe taksista koji se dogovaraju da li će na pljeskavice, povik za neko drugo mesto iz Pčinjskog okruga. Opet neko viče – Bujanovac, Bujanovac! Vranjanci ravnodušno prolaze među putnicima i grupom prevoznika. Ulicom jure automobili, ali nema parkiranja sa obe strane kolovozne trake u jednosmernoj ulici. Vozači užurbani, često sami u vozilima.

Autobusi pristižu u razmaku. Nema kolone parkiranih, niti nervoznih putnika koji se probijaju da vide table na njima. Smenjuju se Bujanovac, Tibužde, Vranjska Banja…Jedan minibus do Sobine. Ka Vladičinom Hanu nema ni jednog. Prvo martovsko jutarnje sunce još uvek ne dopušta dugo sedenje na metalnoj klupi. Tupkamo u mestu, u nadi da će još neko naići ko ide ka Hanu. Penzioner koji fali za punu turu, ne zna kada će autobus, ali je rešen da ga čeka. Kupio je povratnu kartu pri dolasku i upola je jeftinija od taksija. Nema on privilegiju prestoničkog umirovljenika da se vozika džaba. Ne preostaje ništa drugo, no da čekamo.

„Sačuvaj bože! Kao pre 100 godina,“ komentariše međugradski prevoz starija žena.Tu se priča s nostalgijom nadovezuje na vreme koje je prošlo. I da se u penziju išlo sa 55 godina, žene, muškarci sa tri više. Da se radnik poštovao, da se nije išlo na doručak, cigaret-pauzu i u toalet u 15 ili 30 minuta. Da ljudi nisu besciljno tumarali ulicama i kafane bile prepune zaludnjih u sred dana…

Skoro pa sat kako čekamo još jednog do pune ture do Hana. Iza bivše Robne kuće „Beograd“ čije je moto bio – za nekoga sve, za svakog po nešto, pojavljuje se autobus i pre nego uspevamo da razmenimo poglede, taksista užurbano ide, bez onog jednog nedostajućeg putnika i kaže da krećemo.

Iz Hana ka Vranju, kažu saputnici, ukupno je osam do devet autobuskih linija. Vikendom, u 7 časova ujutro, pa oko 13. Do Surdulice je nekada na svakih pola sata išao po jedan. Sva sela mimo dve linije, ostala su bez prevoza. Čudi li onda, broj polovnjaka na ulicama?

Put ka Hanu neveseo je prizor. Savremeni Međunarodni auto-put sa dve trake prolazi uporedo sa starim. Građen sa ciljem da nas tranzitno bolje poveže sa Evropom i svetom i u turističkoj oblasti. Mislim o spotovima „Srbija brale!“ i o tome kako su divlje deponije pokraj E-75, odradile marketing umesto njih. Uz sve kulturno-istorijske i prirodne? potencijale.

„Zašto ne sakupe one koji primaju socijalnu pomoć da počiste đubre. Bruka,“ komentariše starica, zgrožena gomilama đubreta u džakovima rasutim pored, odbačenim nameštajem, hrpom zarđale bele tehnike itd. na razdaljini od po par stotina metara duž puta.

Bilo je i takvih pokušaja, da oni koji primaju socijalnu pomoć, a radno su sposobni, budu angažovani na sličnim poslovima pri lokalnoj samoupravi. Međutim, vremenom se shvatilo da je to značajno biračko telo. Pa ko bi da se zameri biračkom telu tako što će ga ganjati da skuplja tuđe, a možda i svoje, đubre, kada je već naviklo da se voza autobusima – gratis, i da mu za to još i bude plaćeno?

Polako pristižemo na našu teritoriju. Ulaz u Han dobro poznat. Automobili sa obe strane kolovozne trake u jednoj, centralnoj ulici. Ne mogu stare navike da promene ni semafori. Nema te sile koja će godine i godine necivilozovanosti promeniti. Staje taksi, uporedo sa parkiranim vozilima. Izlazimo jedni pravo na sred saobraćajnice, pazeći da se na vreme sklonimo od vozila iza nas ili u susret nama. Na ulici dobro poznata lica penzionera koji u ćaskanju prekraćuju dan i brojnija, nekih nepoznatih . Užurbanih vozača, koji bi da parkiraju što bliže trgovinama, ili kafićima. Ovde nema „pauka“, a ni parking-servisa. Pešačkih prelaza opet skoro da i nema, ali i kada ih ima, ovde vozači suviše žure da bi zastali. Autobusa ni ovde nema, a ni taksisti ne viču – za Vranje, za Vranje! Još nije vreme po redu vožnje.